(Време читања: 10 мин)
Да ли сте икада жмурили и надали се да ћете се наћи у рају Малдива када отворите очи? Замислите на тренутак да вам је лежај, уместо вашег флекавог и исхабаног кауча, плажа са белим брашнастим песком на неком острву у сред Индијског океана. Видите себе како гурате пете у песак док вам благи таласи топлог океана нежно и ритмично милују прсте. Видите себе како шкиљите у сунце кроз дртхаве крошње кокосових палми док вам ветрић уноси у ноздрве слаткасти мирис плумерије у пуном цвату, мирис који као неки невидљиви штит лебди изнад острва.
У том блаженом тренутку осаћете благу језу на површини коже, како вас нешто посматра иза палме, како вам се тиха сена прикрада, прво споро, ситним корацима па после брже, и сваким кораком према вама расте, остављајући за собом све дубље трагове у песку…
Не брините. То сте само ви и ваш “главни” пртљаг који сте уредно спаковали и понели од куће.
Када сам тако једном отворио очи у пролеће 2015. нашао сам себе и своју сенку на острву Кандома, на Малдивима – можда једном од последњих рајева на земљи. Ово је фракција мојих доживљаја и мисли са острва Кандома.
24. фебруара 2015, 1:50 ч
Острво Кандома, Малдиви
Чорба од коприве, парадајз с Марса
Напутовасмо се вала! Четири сата до Катара и Дохе па предах од пар сати на аеродрому. Ту попили “ако је турска кафа јака каква ли је онда арапска”-кахву која нас је благо разочарала – жућкаста текућина зачињена кардамомом, као да је гастарбајтерка са Филипина која ради у „аутентичном“[1] меџлису, који спаја арапску гостољубивост и савремени дизајн, сипала пустињски песак у кључалу воду уместо кафе. Уз то појели млечну чоколаду од камиљег млека. Могла је да буде и од дабровог млека. Ја опет не бих приметио разлику.Напутовасмо се вала! Четири сата до Катара и Дохе па предах од пар сати на аеродрому. Ту попили “ако је турска кафа јака каква ли је онда арапска”-кахву која нас је благо разочарала – жућкаста текућина зачињена кардамомом, као да је гастарбајтерка са Филипина која ради у „аутентичном“[1] меџлису, који спаја арапску гостољубивост и савремени дизајн, сипала пустињски песак у кључалу воду уместо кафе. Уз то појели млечну чоколаду од камиљег млека. Могла је да буде и од дабровог млека. Ја опет не бих приметио разлику.
[1] Аутентичност иста на свим светским аеродромима.
* * *
У Мале смо слетели рано ујутру, па четрдесет минута скакутали по таласима брзим бродом до нашег острва. Стигли смо отечених удова, подбулог лица и са невиђеном циркадијалном дисритмијомо у организму насталу као последицу летења авионом кроз више часовних зона… иначе „џетлег“ како се то на изворном срБском каже. Провели читаво јутро и више од пола дана спавајући. Вечерали обилно разне ђаконије из читавог света, чак и пудинг од манга…
И док Индијски океан ритмично запљускује западну обалу острва а ноћни поветарац нам у бунгалов уноси свеж мирис шкољки и соли, ја размишљам како је све пролазно, како свако доба носи своје трендове, чак и у јелу и пићу. Најео се пудинга од манга и сорбеа од маракује па почела у ово глуво доба да ми се мота по глави мисао да ли су Малдиви икад видели чорбу од коприве. И док тако ракови самци иду у ноћну шетњу по плажи обасјану месечином и траже себи партнера за парење, мени шетају три жене и коприве у мислима – моја мајка (тамо на северу), моја жена (ту до мене) и наша ћера Мила (у мамином стомаку) – три генерације жена. Потпуно необјашњиво ме у овом тренутку обузела мисао да мамина сељачка чорба од коприве мора да преживи зуб времена па да жена пренесе рецепт даље, Мили, да је она спреми себи и својима кад им досаде цезар-салате, чоколаде од дабровог млека и, до тад можда чак, парадајз с Марса.
25. фебруара 2015.
Острво Кандома, Малдиви
Југо-северно од раја
Ако је овако било у рају сада ми је јасно зашто су Адам и Ева били потпуно голи. Висока влажност ваздуха, велика а ипак пријатна врућина, мирис морске соли и звук таласа који запљускују обалу, зраци сунца се пробијају кроз палме и тропско растиње. Индијски океан је овде сигурно најлепши. Шепури се као паун магичним нијансама плаве и тиркизне боје. Па како у оваквом окружењу не бити природан, слободан и го? Лако!
Не, ово није рај зато што човек не може да шета го – ипак су Малдиви исламска држава која рестриктивно гледа на голотињу у јавном простору. Ово није рај због тога што се ту на главној плажи такмиче Французи и Кинези ко ће више да кокодаче и јури за размаженом дечурлијом. Данас предњаче Французи који причају неким провинцијално смешним дијалектом – највероватније „шти“ (цх’ти) из североисточне Француске. Међу њиме се истиче фрајер са Реј Бан цвикама коме цигарета скакуће у углу усана када говори. Упркос „штију“ успевају да ћаскају, онако монденски-лежерно, смешкају се квази-проницљиво, одишу осећајем супериорности над нама осталима. Сви задовољни у пизду материну, иако их Французи из других крајева Француске сматрају за нецивилизоване сељаке[1].
Међутим, од слике раја овде посебно одудара једна кинеска породица. Ту су баба, деда, син, снаја, унуче, а по свему судећи је ту и заова, пашеног, шурак и шурњаја. Син је фин, дискретан момак. Вероватно је он тај који је зарадио брдо лове радећи као ИТ-експерт и свима платио одмор. Колико је он фин толико се ови други дерњају и преждеравају на плажи. Подсећају ме на парадајз-туристе у Сутомору.
Сви окупљени у најдебљој хладовини коју су заузели још у цик зоре и воде неку конференцију. А ветрић пирки и нама осталима наноси смрад усране пелене њихове бебе коју су оставили на пластичном сточићу, на само пар лежаљки даље од њих. Најсимпатичнији и онако сасвим своји у тој скупини, која се као случајно обрела ту на плажи на усамљеном острву, су ми мама и деда. Мама – обучена у неки кинески купаћи који покрива цело тело, нешто налик на буркини, само са визиром на лицу који подсећа на маску за варење уместо фереџе, јури за живахним малишаном међу лежаљкама. Дедин избор одеће за плажу осваја медаљу – као да је после посла у фабрици вентила безазлено шетао по Тиананмен тргу и нехотице прошао кроз звездану капију и задесио се ту на острву Кандома на Малдивима. Лежи опуштено на лежаљки одевен у танку, полиестерску кошуљу кратких рукава увученој у штофане панталоне. Укрстио стопала обувена у црне, кожне ХТЗ-ципеле дезена „Борчанка“ из 1985-е, марке „Голце & Даббана“, и пуши. Схватам. Не желе људи да поцрне – идеал лепоте у Кини је светла кожа, што другим Кинезима значи да нису сељаци који раде на њиви, већ да су имућнији. Читава та сцена, а поготово дедино викање, ме подсећа на кинеске филмове где власници крчме у некој забити у средњој Кини покушавају да се додворе господи или ратницима па им се демонстративно клањају, скакућу и вичу око њих.
Морао сам да се преиспитам да ли су Адам и Ева стварно избачени из рајског врта због спознаје и своје голотиње, или зато што су наишли на неке простаке па су се својевољно склонили да потраже свој рај, који баш и не мора бити на Малдивима. Рај може бити и у својој дневној соби или на клупици испред зграде, само ако су простаци они прави, нама слични.
[1] Ништа против сељака, пољопривредника. То је фин народ. Више мислим на ове што су скочили из опанка у ципелу па их страшно жуља. Овде мислим на малограђанина и покондирену тикву, што је г. Нушић иначе детаљно обрадио у својим делима, па да не смарам.
26. фебруара 2015.
Острво Кандома, Малдиви
Бестежински балет
Дан је био фантастичан. Као и сви остали дани досад. Питам се да ли човек може да се умори од мора и ове лепоте? Махмуд, ронилачки инструктор кога сам срео у Хургади на Црвеном мору би ми рекао да не постављам харам питања. Капетан Али-Насер са Кандоме ми не би одговорио, само би ми рекао колико година је провео у овим водама. Иако нисам растао поред мора мени је довољна помисао на онај мој шведски фрижидер од земље – умор од раја ми није ни на крају памети. Бар не још.
Имам осећај као да живимо између обилних, разноврсних и здравих оброка. Кад не једемо дане проводимо са маскама, ронећи, гледајући корале око острва, или бар оно што је од њих остало. Глобално загревање оставља своје трагове и овде, на жалост.
Ствар не бива боља када неки Кинез откине комад (додуше мртвог) корала, дигне га тријумфално и викне жени на плажи, као бркати Марко, “ето, то сам тебе данас изорао”, упркос томе што је читаво летовалиште облепљено знацима на кинеском 禁止打破珊瑚 – “Забрањено ломити корале, бре волу један!”. Немам ништа против Кинеза али имам озбиљан проблем са људском глупошћу која је бескрајна као свемир.
Кад смо већ код мртвих корала и глупости сетих се генијалног белгијанца, Зорана Радмил… ма ложим вас, Филипа Гелука (Philippe Geluck, http://geluck.com/en/) и оног:
Смрт је слична глупости. Тај који је мртав не зна да је мртав, другима је тешко. Исто је када си глуп…
Хтели смо да оставимо ово острво у бољем стању него што смо га нашли. Стога смо решили да платимо 100 $ и засадимо садницу корала. Добро, није то само зато што смо алтруистични као деда Мраз. Урадили смо то наравно и из себичних разлога. Наиме, могли смо на раму коралне саднице да окачимо пластичан натпис са поруком. Порука гласи “Мила’с Рееф фром Мум анд Дад 2015.” (Милин гребен од маме и тате). Маштали смо да ће Мила једног дана кад порасте можда некад отићи на острво Кандома и наћи свој корални гребен… (виолине).
Елем, корали у непосредној близини острва су мртви, треба отићи мало даље да би се дошло до финих коралних гребена. Они живи корали су као оазе у пустињи – врви од живота око њих, кључају у различитим бојама које се преливају једна у другу. Плашим се да ће ме речи издати за веродостајан опис оваквих подводних лепота, свих боја, облика и изгледа риба, растиња и корала. По старом добром обичају оно што је овде најлепше је јако често и најопасније, и само за гледање, наравно. У овом подводном свету смо ми, бели, дебели Европљани ништа више од незграпних уљеза који кваре хармонију овог бестежинског рибљег балета са тиркизном кулисом у позадини.
27. фебруара 2015.
Острво Кандома, Малдиви
Свети Вид
Седим на насипу од шкољки и корала у огртачу док таласи најављују још једно рађање Сунца.
Сам.
Обала је пуста.
У бунгаловима иза мене сви спавају. Гледам у правцу пучине, тамо где је небо најсветлије. Поред мене фото-апарат. Не дирам га. Његово зујање и шкљоцање би нарушило овај мир и свети час.
Сунце овде не свиће на истоку, оно израња из мора и рађа се лепо и чисто, морем окупано. Видети рађање Сунца је симфонија брзине и прецизности. Мислим да су то само Богови могли све то тако да наштимају.
Прво се на хоризонту појави један трачак светлости. Тај први, топло-наранџасти светлосни сноп преваљује људском уму несхватљиво дуг пут, жури кроз ништавило свемира и тачно налази пут до наших зеница, доспева у жуту мрљу у нашим очима и наставља даље преко очног нерва који шаље сигнал центру за вид и… примећујем да због ове савршене брзине и прецизности природе заборављам да дишем на тренутак. Природа нам свакодневно дарује једно од најлепших призора која ова пленат има у својој понуди – како за велике тако и за мале људе, и све то џаба[1].
Баш на овом месту се све нијансе плаве, пепељасто-сиве, жуте, црвене и наранџасте боје одсликавају о силуете паперјастих облака, као прегршт лебдећих пешкира разбацаних по источном небу дочекују свеже окупану ужарену лопту, да је осуше после дугог ноћног купања.
А Сунце? Прво зрачак јарко наранџасте боје која при хоризонту задржава исту нијансу, док се боја врха те ужарене лопте већ мења у жуту и иде према ослепљујући белој, скоро немогућој за гледање. Интересантно да можемо да гледамо у Сунце све док потпуно не изрони из воде, а онда, као свака божанствена лепота, не може дуго да се посматра а да не заболи.
Десетине хиљада година еволуције нису били узалудни – резултирале су људским оком који може читав овај призор да сагледа; мозгом који може да тај призор протумачи; душом којом може да осети и доживи овај моменат, да осети да око нас постоји узвишеност која опија без опијата, нама несхватљива, недокучива.
[1] ”[…]он би џаба
џаба месо, џаба воће
све да буде џаба
мали човјек хоће”, Дарко Рундек – „Џаба“
28. фебруара. 2015.
Острво Кандома, Малдиви
Капа доле
На распореду је био дан препун активитета. После раног доручка, који смо као пловке само убацили у кљун да би избегли инвазију хорде гладних туриста, припремили смо маске и пераја и у 9.30 кренули бродићем на “цомплиментарy сноркеллинг трип”, другом речју. роњење на дах за џ. Ту са нама су била два сјајна водича, Ману и Јатеј. Дан пре тога сам се парадоксално спријатељио са Јатејом преко фудбала. Кажем парадоксално јер откако је Звезда освојила Куп европских шампиона 1990/91, и након тога експлодирала као супернова и престала да буде звезда, тада сам престао сам да активно гледам клупски фудбал. Тренутно се секирам за фудбал као за лањски снег. Ствар самоодбране. То му дође као кад драга особа премине па не желиш да је погледаш на сахрани јер желиш да ти остане у лепом сећању. Клупски фудбал данашњице ме не погађа, не забрињава ме, нити ме се тиче – не намеравам да гледам како 22 милионера трче за лоптом 90 минута, губим живце и гајим нетрпељивост према непознатим људима који навијају за једанаесторицу у погрешном дресу – дресу који је и у сваком случају на њима само привремено. Ипак, фудбал је моћан. Била су довољна три имена да би малдивљани сконтали ко сам и одакле сам; Ивановић-Челзи (иначе Јатејев тим), Видић-Ман Ју, и као бонус Ибрахимовић-Шведска. Можда бих морао да објашњавам до ујутру шта је и где је Србија и Шведска и не знам да ли би се сконтали. Овако, Ивановић, Видић, Златан, ту је још улетео и Ђоковић као џокер из рукава и то је то. После ове епизоде почео сам озбиљно да размишљам да почнем да пратим фудбал да бих имао још једну тему за разговор са непознатим ликовима у далеким земљама.
Малдивљани су јако тамнопути, више и од многих Африканаца, а изгледом подсећају на Индијце. На некима од њих се примећују примесе Европљана, тачније Португалаца – својих старих окупатора. Према причи водича и осталог локалног особља данас је био савршен дан по малдивским схватањима. Ведро, без иједног облачка, а видљивост у води и до 30 метара. Корални гребен, читава страна се види све до дна са саме површине воде. Тек при погледу у ове воде, мало даље од нашег острва увиђам колико море у ствари врви од живота и шта све подводни свет има да нам пружи.
Почели смо да се спремамо за „Рт Корњача“ (Туртле Поинт) после краћег одмора и ручка, тамо око 13.30. Кренули смо са истом екипом водича и морским вуком Али Насером, капетаном који је у овим водама провео 24 године.
Први стоп и роњење на дах од двадесетак минута и већ виђамо прву корњачу. Величанствено биће према чијој грациозности рибе изгледају незграпно и смешно. Имали смо лудачку срећу јер је корњача решила да исплива на површину и узме ваздух баш кад смо ми били ту. Мери је тада успела да услика како пливам са корњачом. Ману нам је помогао да све то усликамо подводним фотоапаратом јер је заронио до корњаче на дубини од 10-15 метара. Онда су Јатеј и Ману почели да се замајавају под водом. Ронили су неких десетак метара испод нас, издувавали кругове, мехуре и показивали неке подводне финте. Уживали смо у читавом моменту – прекрасно топло, тропско море, прелеп корални гребен, сијасет разнобојних риба, супер водичи. Уживање.
У повратку је капетан, одушевљен активношћу и енергијом моје жене која је у седмом месецу трудноће ронила на дах и пливала упоредо са свима, дао мојој жени брод на управљање.
– Шта кажеш, у ком си месецу? У седмом!? Ево ти брод, ти га вози!
Возила је бродић добрих тридесет минута, све до нашег острва. Одушевљена екипа нам је давала кока-колу и воду за џабе. Капетан забезекнут призором је рекао: „Наше жене кад су трудне у седмом месецу леже кући у хладовини два месеца и чекају да се породе. Свака ти част!“. Мислим да ће нам дете бити хиперактивно…
/Милер
