(Време читања: 5 мин)
„Отишли Србин, Албанац и Босанац у Шведску на преговоре…“
Ова реченица би могла бити почетак једног класичног балканског вица, него, не ради се о вицу већ су стварно били људи. Додуше, нису били на преговоре већ на “дебату” и не само Србин, Албанац и Босанац, већ и Црногорац, Косовар и Северни Македонац (северни бар до предстојећих избора у Грчкој и Македонији).
У најави догађаја пише: „Добродошли на дебату о ЕУ интеграцији Западног Балкана са министарком спољних послова Маргот Валстром“. Додуше, није била дебата већ сувопарно излагање ставова господе панелиста. Дебата обично подразумева интерактивну комуникацију у два или више смера где се супротстављени аргументи суочавају око неке теме. Примећујем да се организатори оваквих скупова за једносмерну комуникацију на релацији панелист-публика инате називом „дебата“, ваљда зато што назив подразумева неки, по могућству само вербални, конфликт и тиме привлачи публику. Могуће је чак и да панелисти нису схватили да се ради о дебати, но дупе је видело пут, што је у неку руку и најважније.
У уводу позивнице коју ми је електронски голуб доставио у виду мејла пише да на дискусију долази шведска министарка спољних послова заједно са министрима спољних послова Западног Балкана. Додуше, нису сви били министри. Македонци и Босанци послали своје министре главом и брадом, Косово и Албанија послали заменике министара, Црна Гора свог главног преговарача са Европском унијом а Србија државног секретара министарства спољних послова. Авај, узалуд се понадах да ће се моје очи поново одморити на дежмекастом лицу распеваног министра, члана свих влада од Милошевићевог периода па на даље и инвентара у владајућим структурама Србије, Ивицу Дачића. Ко је кога послао може нешто а и не мора ништа да значи. Или што каже Омер из Црног Грује: „Дипломатија ти је к’о боза проста […], ако те нешто буду питали а ти им реци може а и не мора бити.“
Одважио сам се да се дотакнем ове теме после дужег времена активног избегавања. Али ето, дошао је циркус и у нашу северну касабу па и ја купио карту. Додуше, било је за џ и могао сам да клиснем с посла.
Родиле мајке шест јунака, шест јунака, шест представника. Да по свету путују, у диван-групама да седе. Да чиста образа светлају част отаџбине…
… у којој очигледно нема жена, осим ових поменутих мајки. Додуше, ишлифовали се (читај: осрамотили су се) представници по разним диван-групама раније па одрадили домаћи задатак – дошли у Шведску у којој се једнакост полова мери у микрограмима и у којој се министарка Валстром поноси првом на свету феминистичком спољном политиком, па је први представник БиХ поставио прави тон и указао на то да су у панели само мушкарци, на шта се касније надовезао и македонски министар. На самом крају „дебате“ је у том утркивању Босанац морао све да упрска сексистичком шалом – на Балкану је добар виц јачи од феминизма. Јеби га. Не убијте гласника.
Гледајући тако панелу мушкараца са Балкана скупљеним у левом крилу изгледали су супротстављено групом жена са друге стране – министарком Валстром, модераторком и шефом представништва Комисије ЕУ у Шведској Катарином Арескоуг Маскаренас и госпођом Ђеновевом Руиз Калавером, директорком директората Д – Западни Балкан која се налази у хијерархији Европске комисије са кратким и елегантним именом, тј. у Генералном директорату за суседство и преговоре о проширењу (значи, нема везе). Судар светова.
Набрајање достигнућа и изазова (лепша реч за проблеме) су смењивала једно друго, само су се мењале боје гласова. Једино су речи које су излазиле из тих камених лица биле обојене, и то бојама националних застава представника којима су припадале. Дошли људи да обаве свој посао. Позиције су одавно познате, воде се по идентитету. Правог разговора нема, а познавајући прилике, немају учесници панеле ни мандат да воде неке разговоре од суштинског значаја у овом формату. Ниво допамина је почео нагло да ми опада после трећег беседника. Иначе, допамин је сигнална субстанца у централном нервном систему одговорна за будност, пажњу, срећу, ентузијазам и мотивацију. Другом речју, од(п)лутах на узбурканом мору мисли које ме је немилосрдно бацило на острво америчке сапунице по имену „Дани наших живота“ (Days of Our Lives) – тренутно најдуговечнију серију у којој је снимљено преко 13 000 епизода од 1965. године до данас. Они који гледају поменуту сапуницу кажу да могу да пропусте пар година па да јој се врате и да у неколико епизода сазнају шта се десило током протеклих година – толико је интензивна и садржајна, али ипак феномен. Тако исто и Балканска политика.
Мени најинтересантније је било, мање-више суптилно, подјебавање Срба и Албанаца. Овај српски представник никакво изненађење – стандардно цинично, суво, прожето саркастичним хумором и каткад лошим покушајима смеха кроз нос. Да је бар решио да заталаса како ваља, да направи мини-кризу око Косова, раздрма присутне новинаре и дипломате или пак потпуно супротно – да не кука за стопостотне царине, новоформирану војску Косова која малтретира људе у Северној Митровици већ да се мало више угледа на главну куцу АВ и развали од хваљења о економским достигнућима своје земље коју ова планета не бележи још од Великог праска. Стварно, кога више брига за српске проблеме? Што кажу ови моји: „Глеј си пос’о!“ Ако знаш да се тај проблем не решава ту и на тај начин не троши енергију на глупости – причај о отвореним и затвореним поглављима, причај како је Србија одрадила више него што је нотирано у извештају Европске комисије, о напретку самосталности правосуђа или о новој медијској стратегији.
И тако док се шаљиви господин представник Србије жалио на неправду као Калимеро, представник Косова је то испратио кезом и намигивањем неким ликовима у публици. Пар њих из публике, иначе најтиши навијачи које сам икада видео, намигију назад. Иначе снимају људи говоре – како својих, тако и српског представника, и кезе се мало екстра, оно да им се види осмица, на сваки помен царине, неправде итд. На помен армије Косова погледају се Косовар и Албанац. Кез. Браво за међусобну подршку. И браво за неуморну подршку од сви већ знамо кога, ево већ јубилеј – газе 21. годину плодне сарадње овековечену статуама и именима улица.
Од читаве ове скупине Србија је у изузетно незавидном положају, да не кажем у тоталном срању кад су Европске интеграције у питању. Србија треба да препешачи пут до Брисела тј. чланства у ЕУ потпуно сама. Боса. По трњу. Вуцарајући косовску букагију око ноге привезаном ланцем “Мејд ин Јуроп”, jер чланство Србије у ЕУ је условљено признањем Косовске независности код одлучујућег дела европских земаља.
Комисија гледа Западни Балкан као једно тело и приступа преговорима везујући чланове те групе у једну целину, слично као код ранијих проширења, изузев Хрватске. Проблем је што неки удови тог организма слабо или никако не сарађују. Још је већи проблем што је Европа изузетно уморна од проширења, што је прича за себе.
Кад се „дебата“ завршила кренуо сам назад на посао. Нисам могао да се отргнем мисли да је читава панела таоц српско-албанских трвења. И тако у мом унутрашњем разговору са Комисијом рекох: „Зашто инсистирате на везивању ових осталих земаља за тај Западни Балкан? Пустите људе нека преговарају!“ Па ето, нека све суседне земље постану чланови.
Нека Европа настави да притиска Србију – без тог притиска до реформа не би ни дошло. Нека Србија испуни све европске услове за чланство и стави себи још пар непостојећих услова, ради себе и својих грађана. Нпр. нек створи услове за живот и рад на селу, нек заустави одлив мозгова и нек постане атрактивна да се нови људи населе или да се одсељени врате. Нек Србију од чланства у ЕУ дели само признање косовске независности. Па онда, нек Србија остане као Турска – најближа могућа сарадња без чланства, учествовање у неким заједничким програмима и иницијативама са мање-више тесном сарадњом у одређеним деловима.
Пре сто година су Грци у ратном заносу хтели до Анкаре, па је Ататурк рекао доста и повукао црту. Србија не може да повлачи црте, бар не војно. Кад је последњи пут пробала имала је погубне последице које трају до дан данас. Срећом, црте се могу повлачити речима и делима. А Србију нико не бије по ушима да мора да призна независност своје јужне покрајине. Ако не знаш да поштујеш себе тешко да ће те неко други поштовати.
Промена је једина константа у природи. Ништа не траје вечно, тако ни овај период. За Косово ћемо лако, ћераћемо се бар још 500 година. То бар знамо како. Имали смо праксу. Али и после тога ће доћи неки нови дани, неки нови људи, неке нове идеје. Можда до тада сви понаособ „аплоудујемо“ свест у „облак“ и наставимо да живимо у сајбер универзуму, независно од стега телесног и физичког света. Онда нам можда територија унутар замишљене линије званом Косово и Метохија не буде више била битна. За 500 година ће свако по својој вољи моћи да креира своју стварност – нешто као хибрид филмова Матрикс (енгл. The Matrix) и Почетак (енгл. Inception). Онда можда стварно постанемо небески народ. Док неко не извуче утикач.
/Милер