На каквим младима свет остаје?

(Време читања: 3 мин)

 

Одбојкашки ганг са Старог селишта. Година 1997. Завршен 8. разред, сви по 14-15 година. Време када нам је одбојка била главна преокупација, када нисмо пушили и пили јер смо се бавили спортом, кад смо сањали оригинал Мизуно патике и праву, правцату Микаса лопту и мучили се да провалимо како се плете одбојкашка мрежа, јер праву нико није могао да купи. Додијало нам је да ломимо прсте и зглобове на металном голу за мали фудбал који смо окретали попреко, а на асфалту исцртавали линију комадом цигле. Ко је имао Микасу знам да је спавао са њом. Време када су нам идоли били Петровић, Брђовић, браћа Грбић, Танасковић, Вујевић, Мештер… Трудили смо се да скинемо покрете и финте наших хероја из златне одбојкашке генерације, па смо увежбавали технички сервис Танасковића, смечеве Вање Грбића, први темпо Ђуле Мештера и Герића и неухвативо кување Николе Грбића, различите комбинације акција из друге линије са прескакањем. А, ко не зна шта је страх треба да стоји на место примача кад Горан Вујевић сервира из скока пројектил који се креће брзином од 196 км/ч. Реално, цвикали смо ми и од много мањих ствари – један ваљани упијач нам је тада био појам.

Било је у Бору још пар одбојкашких групица са којима смо радо одмеравали снаге. Увек на њиховом терену јер нам је био блам да им покажемо нашу импровизовану “мрежу”. Осим воље све је остало везано за одбојку код нас било на ниским гранама. Требао нам је озбиљан тренер. А онда се појавио Шиља и распламсао је ватру у нама. Шиља је био тренер који је водио разне јуниорске екипе и пар пута су били прваци “оне” Југославије. Долазио је у Бор о свом трошку из оближњег Зајечара и одржао нам је три фантастична тренинга, на којима смо научили много више него за све године проведене на “пречки” од малог гола. Шиља нас је питао да ли можемо да му платимо за тренинге, или бар да нађемо спонзора. Стварно је желео да нас тренира али морао је човек да прехрани породицу. Разлетели смо се свуда по граду. Исто као кад “Жаклина тражи спонзора”, ми смо хтели лову, ми смо хтели паре, марке, фунте и доларе. Због љубави према одбојци.

Само ми нисмо били Жаклина, а сви приватници су спонзорисали фудбалере. Једини који је прихватио да нам помогне је био чика Раде, човек који је имао свој фото атеље иза робне куће “Београд” и који је живео од фотографисања. Он је и усликао ову фотографију. Нажалост, његов прилог не би био ни довољно близу да покрије трошкове. Симпатично, да град Бор, град бакра и злата, који је буквално спонзорисао грађење инфраструктуре по бившој Југи, није у то доба после санкција имао средстава да помогне да се оснује мушки одбојкашки клуб. Женски одбојкашки клуб је постојао пар година и низао успехе. Некада би после школе ишли да гледамо тренинге женске екипе, покрадемо неке форе са њиховог тренинга, да “паримо очи” на цурама. После тренинга на путу кући би прво укратко обрадили тему цура али највише смо се дивили њиховој опреми – дресови, коленице, Микаса лопте. Маса лопти. Чак су имале и тимске флаше за воду. Али нико од наших родитеља није имао мезимицу која воли одбојку и узгред је власник продавнице боја и лакова. Наши су родитељи били, што би се у пређашњем систему рекло, “стубови носачи једног здравог социјалистичког друштва и осовина планске економије”. У постсоцијалистичком систему, какав год хибрид демократије и бруталне тржишне економије да нас је задесио, би се називали рабовима Божијим који раде за хлеб насушни, од данас до сутра. Другом речју најобичније рмбајлије, радници. Неки од родитеља су радили у јами, топионици или у другим постројењима која су сачињавала сад већ ћопавог индустријског “гиганта”, Рударско-топионичарског басена Бор (РТБ). Све као у песми “Маљчики” од Идола. Њима је плата каснила и по годину дана. Родитељи који нису радили у РТБ-у су били слободни летачи – неки су продавали техничку робу на бувљаку, други су продавали кесе и сокиће, а неки смо продавали шверцоване цигарете, мајице и фалш старке “Мејд ин Турки”, па смо се мање плашили од рације финансијске полиције, а више стидели да нас случајно другари из одељења или, не дај Боже, симпатија, не виде јер би се у том моменту земља богата племенитим металима, јел те, моментално отворила и прогутала неке од нас. Са све прљавим гаћама. Морали смо да пустимо Шиљу да иде даље али нисмо ни слутили колико среће ће нам пар година унапред пружити одбојка и та златна генерација одбојкаша.

Није ми поента да кењам овде као неки намћор, типа “било је боље пре, ове нове генерације су катастрофа”. Реално, било је срање пре. Очигледно. И кад људи пишу “вратиле се деведесете” више мислим да се просеравају него што има неке суштине у томе. Али ја не живим више ту, пратим дешавања, али живим у некој другој кутији и не могу да на сопственој кожи осетим јел су се вратиле деведесете или нису. Ипак се тај осећај не заборавља. Али кад чујем да неки данашњи клинци траже аутограме Кристијана Голубовића, Африке Паприке, Баба Прасића и још неке телади. Куку-леле и леле-куку. Да не улазим дубље, прорадиће патетика. Мисим стварно брте!

Дизелаши, фирмаши, мафијаши – ипак сте победили.

С поштовањем, јебите се.

/Милер