Шведски намћори

(Време читања: 6 мин)

 

Пре пар недеља сам седео са сином и другом на мом малом једрењаку привезаном за кеј. Нисмо једрили. Слушали смо реге, пијуцкали кафу из термоса, причали. Кад смо завршили, кренули смо до аута. Врата марине су била отворена јер је неки маторац, Швеђанин, узимао колица са друге стране ограде где је био паркиран ауто. Кад је видео како долазе „црномањасти“, стаде човек на сред пролаза

– И ко сте сад па ви?

Тајац. Гледао сам га збуњено. Прва помисао ми је била да је нека шала. Види ваљда да долазимо са брода, носим дете од годину и по у наручју и ранац на леђима. Другар носи ручни фрижидер. Дешава се да старији Швеђани хоће понекад да се нашале тако напрасито, провокативно. Гледао сам га пет-шест секунди без речи. Вечност. Интензивно сам покушавао да му прочитам фацу. Тражио у лицу најмањи гест шале. Почетак кривине у углу усне. Враголаст поглед. Ништа. Чекао је одговор. И добио га је.

– Јел ти важно да знаш ко сам? Ко си ти?

– Па знаш, примили смо много нових чланова а ја не знам ко сте ви.

– Какве то везе има што ти не знаш ко сам ја? Не знам ни ја тебе.

– Ако те не знам не могу да те пустим.

– Ајде ти лепо прођи и затвори врата. Ја имам кључ, сам ћу их отворити.

– Ако имаш кључ, онда добро. Али ја питам јер су дошли много нових чланова…, наставио је да блабла.

Средовечни пар који је стајао у близини начуо је дискусију па запиташе о чему се ради. Матори је видео да се не повлачим.

– Кажем ти да ти не мораш мени да држиш никаква врата отворена. Склони се и затвори их. Отворићу их сам.

Померио се али је наставио да зановета, из инерције. Онда стадох ја на вратима. Отворих јакну испод које ми је око врата висила узица са кључем.

– Ја сам члан овог клуба. Плаћам чланарину и испуњавам обавезе овог клуба. Ево га кључ! Овакав третман и напад у овом клубу још нисам доживео. И ти си за мене странац! Не морам ја теби да се правдам!

Видео је да је појео нејестиво. Наставио је да се правда, више својим познаницима него мени. Наравно, није се извинио за своје понашање и напад већ само зато што сам ја то тако доживео. Мала али велика разлика. Ђаво је у детаљима, што кажу англо-саксони. Окренух се и залупих врата иза себе. Излетела је и нека сочна псовка, „по борски“.

– Не нервирај се. Ја се више и не обазирем на то. Не очекујем ништа боље нити ме изненађује ово више, рече ми друг.

Другар је овде дошао из Зенице још почетком деведестих. Тада су на избеглице из Босне гледали као што гледају на избеглице из Сирије и Авганистана – као на муљ са дна каце. Нељуде. На путу за град ми је наводио примере гостопримства његове нове домовине из млађих дана. Мада је много више позитивних примера човек се увек сети оног најгорег. Није то ништа лично. То је универзална људска особина. Бити позитиван изискује више енергије, бити негативан нам је усађено у генетски код. Негативан и сумњичав хомо сапиенс у Афричкој савани пре 200 000 година је примећивао нови „брежуљак“ у трави који јуче није био ту и изубегавао га у далеком кругу. Позитиван и радознао би постајао храна за лавове. Бити намћор је чиста биологија. Али ми више не живимо на савани. И док ја чекам на, макар и благо, генетско рекодификовање људи у међувремену узимају себи свакакву слободу. И баш због тога сумњам у мудрост изреке да паметнији попушта. Кад паметнији попусти будала узме маха.

Швеђани иначе традиционално избегавају отворени конфликт. Више су пасивно агресивни. Умеју да баце оштар поглед и буље у тебе дуже него потребно кад сматрају да грешиш – као нпр. кад причаш гласно на јавном месту; стојиш на „погрешној“, левој страни покретних степеница у метроу која је за претицање; или, пошаљу писмо уреднику локалних новина када људи упале цигарету преблизу аутобуског стајалишта. Сада чешће улазе у отворени конфликт. Чак и кад нису пијани. За то буљење, па и за мање, се у неким деловима света добијају батине. Иако сам против сваког насиља и сматрам да батине никад не решавају проблем, понекад ми буду слатке речи мог кума кад каже да нису довољно бивени. Ту мислим највише на оне најбезобразније.

Иначе у овој земљи влада мир већ преко два века. Стварно је за сваку похвалу. Али у последње време, тачније откако је Шведска примила несразмерно велики број миграната – више од свих западних земаља по глави становника, овде су почеле да се дешавају свакаква трвења. Расправи у марини би остала иста кад би матори уместо „примили смо много нових чланова у клубу“ рекао „примили смо много миграната у Шведској“. Исто му дође. Механизам који се покреће сваким таласом миграната је да и нас који смо интегрисани у друштво, живимо, радимо, изродили децу, плаћамо порез, доприносимо развоју овог друштва, трпају у исти кош и постајемо само још једни у низу „црномањастих“ дошљака. Мало напорно јер изискује вечито доказивање, као код оних који промене веру. Примећујем да ове моје Балканце махом апсолутно заболе да се доказују, али су већином интегрисани. Што и поздрављам. За разлику од нас, старијих миграната са Балкана, ови нови мигранти пружају отпор интеграцији. Или то бар тако делује. Интеграција нових миграната који су дошли у великом броју тече споро јер Шведска у почетку није имала капацитете да их све прими и интегрише. По цифрама Централног бироа за статистику Шведске дошљацима је у просеку требало 9 (и словима, девет) година да се етаблирају на тржишту рада. Деца старих миграната из ваневропских земаља – деца која су овде рођена, расла и ишла у школу, су та која пале аутомобиле и гађају каменицама хитну службу у насељима у којима живе, у којима доминирају странци. Није ни њима јасно коме су наудили. Неки од старијих бацача камена међу њима су касније попуњавали редове ИСИЛ-а у Сирији и Ираку.

Питање је чему све то. Из неког племенитог порива – протеста против неуспеле интеграције њихових родитеља и њих самих? Из обести? Предмет за полемику. Делује као да нпр. Сомалијци, Авганистанци, Сиријанци и други ваневропски народи желе да Швеђанима наметну своје традиције и религију (мислим на Ислам јер највише плаши). Несумњиво постоје и такви мотиви у неким круговима. Али, вредност интеграције се доводи у питање. С тога и не чуди што је екстремна десница, Шведски демократи, гледају на интеграцију као на неуспели пројекат, па је партија за кратко време порасла и сада стабилно стоји као друга по последњем мерењу јавног мњења. Карикирам линију конфликта, али да упростим – Швеђани би најрадије да асимилују дошљаке, дошљаци би да преваспитају Швеђане. Зато је оном матором из марине питање: „И ко сте сад па ви?“, конфликт на много већој размери. Овде се не ради само о техници доминације где у сусрету две равноправне особе једна особа узима себи за право да се издигне изнад друге особе из неког разлога. Маторцу је ово егзистенцијално питање преживљавања нације, традиције, религије проузрокованом страхом од губитке осећаја доминантности већине. А мене просто смара да улазим у његову проблематику и играм његову јо-јо игру. Те прихваћен си, те ниси прихваћен. Имам свој мали свет и око њега кинески зид. Као прави намћор. А људи су генерално намћори. Млађи то вешто крију. Матори се не труде да сакрију да су намћори, јер су матори. Капирам ја то. Свакога дана, у сваком погледу све више постајем намћор.

Пре пар дана сам био на пешачењу са сином и оцем. Посетили смо највећи водопад у Шведској, Њупшер, који се налази у националном парку на планини Фулу која се граничи са Норвешком. Киднаповао ћалета, иначе старог извиђача, који исувише ради и коме треба мало промена средине. Три генерације Радуловића кренули у „експедицију“. Дете ми је у носиљки на леђима, ћале иза мене. Ходамо по уређеној стази од дасака која воде преко мочварног терена покривеног дебелом маховином. Планина окићена прелепим бојама зимзеленог и листопадног дрвећа. Углавном борови, јелке и брезе са лишћем у свим бојама од лимета-зелене преко лимун-жуте до јарко црвене. Позна јесен. Прохладно, али сунчано. Дишемо пуним плућима. У грудима душа протегла прво предње, па задње ноге, као мачка после слатког дремежа. Ћале разгаљен, одушевљен лепотом призора који се пружа испред њега, прича српски гласније јер ходам испред њега. У сусрет нам иде старији пар. Баба испред деде. Стаза је довољно широка да се мимоиђу двоје, па и троје. Ја се држим десно уз ивицу, ћале пола рамена лево од мене. Деда, иначе са обе ноге у гробу бар до колена, хода посред стазе. Као да је ослободио од Немаца „четреспете“. Ал’ да не залазимо дубље у шведске војне подвиге у Другом светског рату, неће изаћи на добро. Но, видим ја да је прошао преблизу мене али се нисам исувише обазирао на то. Ипак сам приметио да нешто није у реду. Корак и по иза мене и дошао је до ћалета, бленуо у њега и само избацио лакат и мунуо га у груди. Ћале се збунио. Стао. Гледа га. Старкеља се окренуо, блене назад благотелећим погледом, али наставља да хода. Ћале се насмејао. Срећом.

– Си видео будалу? Намерно ме мунуо лактом. Криво му што причамо страним језиком.

И шта човек да му ради? Да га пљусне не вреди. Срећом мене није закачио, поготово што сам носио дете на леђима и био на самој ивици дасака. Не знам како бих одреаговао. Само да напоменем да сам тог дана имао страшно добре цокуле на ногама. Премазане ималином и свеже изгланцане. Душу дале за остављање финог отиска међ’ смежураним кришкама покривених чино панталонама. Почели смо гласно да се смејемо тој бизарној ситуацији.

– Ма нећу да му дозволим да ме испровоцира. Не може ништа да ми поквари овако фин дан, рече ћале.

Остадох замишљен. Јел паметнији попушта или не попушта?

Морам да преформулишем оно од раније.

Паметнији…бира битке.