(Време читања: 3 мин)
Код бензинске пумпе, на излазу из Ниша, стоји човек и стопира. Изгледао је као неки јадник стојећи погнут на ветру у танкој јакни. Видевши га тако, гологлавог и смрзнутог, возач изнајмљеног аута се сажали и стаде.
– Докле ћеш?
– Идем за Краљево.
– Ја за Београд.
– Одлично! Остави ме код Појата, онда ћу стопом даље.
– Упадај!
Миц по миц, реч по реч, испоставило се да је ауто-стопер заправо ратни херој, учесник Битке за Кошаре 1999. године на Косову.
– Познат сам ти ја пријатељу, потражи ме на интернету. Зовем се Саша, зову ме Исус.
Исус је испричао возачу да тренутно живи у неком селу на планини изнад Краљева, да нема посла, да се једва сналази и да крпи крај с крајем. Од државе добија 14.000 динара месечно за своје заслуге у рату – и пар гелера у телу приде.
Слушајући о његовом животу возач помисли како се задржала особина у Срба да путници намерници међусобно поделе ствари које залазе дубоко у сферу приватности – личне и породичне проблеме, политички став, економску ситуацију, па чак и историјат болести – нешто што велика већина на Западу не би ни роду рођеноме испричала.
– Него ћути, ја сам још добар. Један мој ратни друг, који је остао без обе руке у рату, прима 18.000 динара. Замисли, имаш 19-20 година и останеш без обе руке… рече Исус помало замишљено, па настави. А ти живиш у Норвешкој, а? Лепо, лепо, има добрих људи тамо горе. Ех, да ми Норвешка амбасада не даје седам метара дрва сваке године не знам како бих преживео. Смрз’о бих се!
– 18.000 динара, понавља возач гласно у неверици. Значи, ако заслуге у рату вреде 14.000 динара, једна изгубљена рука за слободу државе вреди 2.000 динара? 180 норвешких круна? Хтео је да дода: „Једна пица у Ослу“, али није имао срца.
Возач гледа на пут, стиска волан и покушава да прогута упорни кликер у грлу који лагано расте и претвара се у кнедлу која га гуши. Па онда фиксира поглед на испрекидану белу линију на средини коловоза, од чијег трепета му се чини да аутомобил заправо стоји у месту. То се само парче земаљске кугле званом Србија ротира испод њега заједно са путем, расветом, дрвећем, оближњим кућама и облацима изнад њих.
Баш док премотава по глави године свог старијег сина увиђа да би његов старији син био септембарска или мартовска генерација војника те несрећне године. Од тог сазнања, прво му склизне хладна кап језе низ врат, па га онда облије топли талас захвалности према својим родитељима, са којима се преселио за Норвешку још 60-их година, док је још био мали. Тугаљиво се сети разлога селидбе из Ниша, оно кад су власти његовом деди одузели радње и фабрику. Па са срећом сагледа свој живот до сад – завршио економију, оженио се, добио два сина који сада чекају принову. Још срећнији беше при помисли да ће бити деда ускоро… „А туђи синови? А њихова деца“, примети возач како га туга дочека иза ћошка, на кварно. Баш при помисли да му синови никад неће живети у Србији, земљи својих предака, осети возач један чудан осећај – како срећа и туга увек путују заједно. Баш као црно и бело у јин-јанг освеживачу ваздуха, који се као кандило лелуја са ретровизора између њих двојице, само без јасних граница између боја.
Исусов глас га пренесе из размишљања.
– Видимо ми да од државе нема ништа па рекох да пробамо нешто друго. Скупим ја тако моје другове, ратне ветеране који сви живе јако тешко. Нас 29. кренусмо за Београд на уговорен састанак са његовом светости, Патријархом српским Иринејом. Хтедосмо смо да му представимо наше тешко стање и затражимо економску помоћ. Чекамо ми тако да Патријарх стигне на уговорени састанак, њега нема. Два сата касније стиже црним Ровером.
– Чуј, Ровером!
– Јел знаш шта смо добили?
– Шта?
– Благослов…
* * *
Стигавши у Београд касније тог дана возач је тражио паркинг и кружио у близини старе железничке станице. У једној улици, видео је читав низ празних места па се упутио тамо у нади да ће моћи ту да паркира. Јарко жуте линије и ознаке за паркинг за инвалиде су маркирале 13 места на испуцалом асфалту испред Савског трга 9 – неугледне зграде у којој је смештено Удружење ратних инвалида Србије.
То жутило на асфалту га је на трен вратило у Париз, где је пре много година био на размени студената. Шетајући преко моста загледан у бронзане Фаме, грчко-римске богиње на стубовима које украшавају мост Александра III, видео је у даљини како се жути и пресијава на сунцу златна купола једне барокне грађевине. Пришавши ближе табли прочитао је да се грађевина зове Дом инвалида. Даље је писало да је изградњу Дома инвалида наручио француски краљ Луј XIV и Дом је завршен 1676. године. Та велелепна грађевина се налази у самом центру Париза, тј. у седмом округу, заједно са доста касније изграђеном Ајфеловом кулом. Сврха грађевине је била да служи као дом и болница за старе и болесне војнике.
Шетајући по ходницима сећања возач никако није могао да нађе праву реч да би коректно описао шта је Француска дала људима који су за њу гинули док је он задивљено гледао Дом инвалида у Паризу. Данашњи сусрет са Исусом му је помогао да нађе реч коју је тако дуго тражио.
/Милер