(Време читања: 2 мин)
Доба короне у Србији. Вучко и другари су маштали да се пандемија и неминовност прележавања болести може избећи самоизолацијом и драконским новчаним казнама. У паузи између полицијских часова, сишао мој кум до Миријевске пијаце да попуни залихе. Стао човек у ред за месару. Људи су прописно носили маске, држали одстојање од два метра. У међувремену, таман док је кум дошао до средине реда, видео је стару куму, своју маму, како пазари поврће на оближњим тезгама. Питао је господина иза себе да ли је у реду да му причува место док се он поздрави са мајком.
– Наравно, узвратио је господин.
Поздравио се кум са мајком, разменио пар речи и кренуо назад на своје место у реду. Кад тамо, стоји неки средовечни лик, и по прилици врло ефикасан, јер је брже-боље попунио празнину која је остала за кумом. Кум се потрудио да му фино, као Шекспир, објасни зашто није у реду што му је заузео место и да би требало да се врати на крај реда.
– Ма, једи говна!
– А, да једем говна?
Ухватио кум човека од педесет и кусур година као клинца, за уво, и одвукао га на крај реда док је он скичао као прасе.
Пошто је кум завршио са куповином у месари, наставио је ниже до супермаркета да узме неко винце. Напунио је корпу намирницама и вином и дошао до касе. На каси опет иста прича – маске, одстојање од два метра итд. Кад је дошао ред на кума да почне да ређа своје намирнице на траци, улете нека жена са својим потрошачким колицима у празнину која је остала између кума и купца на каси. Без обзира што је ред био бар пет човека дуг.
– Госпођо. Куда?
– А? Си видео како сам улетела?
Кез. Почела је да ређа своје ствари на траку, апсолутно не тангирајући је што је кум иза ње почео да мења боје у лицу као семафор. Е, онда кум лепо спусти своју корпу на под и крене лагано да скида њене намирнице са траке и да их враћа у њена колица. Затим полагачке одшета са колицима скроз на други крај продавнице и остави их тамо. Жена за њим, али му ништа не говори. Види да му је дошла жута минута. Људи стоје, гледају, чекају да се врати кум. Он се лепо врати и културно се обрати забезекнутим људима у реду:
– Извините што сте чекали.
Касирка која је испратила читав догађај му се захвалила и додала да су људи стварно полудели.
Мој кум је стрпљив, учтив, фин и шаљив лик, али са изузетно малом дозом толеранције на подјебавање и безобразлук. Да га је госпођа из маркета фино питала да ли може да стане испред њега јер јој се жури, кум не само да би је пустио него би се и понудио да јој однесе кесе до кола. Он му дође нешто као миријевски контра-Кихот – идеалиста је, сањар али у судару са стварношћу која га окружује. Он се не бори са ветрењачама, ветрењаче су се повампириле па њега нападају. Него, срећом па су ове безобзирне будале набасале на мог кума који је иначе растаман. Могли су да наиђу на неког ко се балзамовао ракијом, споља и изнутра. Против короне и урока истовремено. Онда би било веселије. Овако су још и добро прошли.