Година 2020. ће бити упамћена као година у којој је природа на планети мало штуцнула и избацила човечанство из равнотеже. Као шамани, људи су покушавали да одагнају зле духове тако што ће налепити што горе етикете минулој години – „чудна година“, „одвратна година“, „најгора година икада“, „била, не поновила се“. Можда такве реакције и нису тако лоше. Можда нам само указују на то да нам је комплетна светска инстант-понуда забаве и квиз-знања у џеповима, преплавила мозгове допамином и истиснула из колективног сећања године које би се са правом могле окарактерисати као малчице горе од дотичне.
Стичем утисак да је време погубно за старе људе – како време пролази све их је мање.
Све је мање оних који би могли да нам потврде да је Џон Милтон, дијаболични лик кога тумачи Ал Паћино у филму „Ђавољи адвокат“, био у праву када је рекао: „Ко би, при здравој памети, Кевине, могао порећи да је 20. век био у потпуности мој?“ Дакле, осим мобилних телефона, и време игра против нас. Мислим да нема више људи који су 1914. имали, рецимо, пет година па да могу да нам исповедају магловита сећања о збеговима кроз непроходне гудуре или како бојни отров иперит смрди на рен. Питам се да ли уопште има на планети оних који су преживели пандемију Шпанске грознице након Првог светског рата? Све је мање оних који могу да нам испричају како су Французи јавно стризали до главе жене које су полно општиле са нацистичким окупатором или како је Црвена армија Немицама наплаћивала војне дугове њихових очева, браће, и мужева који су у једном или другом облику остали иза некадашњег Источног фронта у Другом светском рату. А гласове о Холокаусту из прве руке можемо само да чујемо из видео записа преминулих, или из сведочанства њихове деце. У Вијетнаму се деца и даље рађају са деформитетима од хербицида ејџент оранџ. Балкан… не могу. Зауставићемо се овде јер историчари вребају иза ћошка да лизну прст и покажу ми страну где пише како су постојали још гори векови од оног прошлог. Нека хвала. И онај прошли век ми се одавно смучио.
Али пандемија је, није армагедон! Побогу!
Иако то можда тако делује генерацијама којима је ускраћено богом Мамоном дато право да се акају по свету у потрази за коначним, исконским, „нефилтрираним“ селфијем или морским плодовима сервираним на листу банане са етикетом „фуд порн“, којим ће разбити Инстаграм и обрнути игрицу. Но, смрт није предмет за зајебанцију. Бар не са преживелима, јер је њима најгоре кад изгубе неког. Њих ми је стварно жао. Ових преминулих ми није толико жао, осим ако се не муче. Мада нисам сто посто сигуран шта да мислим око муке. Живети је опасно по живот, а мука је правило игре. Као баба-плесачица, мучи се кад се хвата у коло, мучи се док из кола излази. Тешим се мишљу да кад човек премине одједном све зна и узгред добије смисао за (црни) хумор, па нам се смешка машући главом, мислећи да смо само једна смешна гомила која живот схвата исувише озбиљно и да ћемо им се и онако убрзо придружити. Уосталом, сигуран сам да кад нам наизглед насумично трепери лед-лампица на рачунарима приликом учитавања или снимања информације на тврди диск, то у ствари неки шаљивџија из паралелног универзума, морзеовим кодом шаље поруку:
„Изем ти армагедон кад је решење за њега физичко растојање од два метра“.
И као што све пролази, тако ће и ова пандемија. Али, чисто да вам улијем наду – за пар година ће доћи неки јачи вирус, нека нова пандемија. Није то никаква наука. Кажу да су посебне околности које су владале за време Првог светског рата допринеле томе да се Шпанска грозница рашири муњевито и имала колосалне последице због великог премештања трупа и људи. А модерна медицина је учинила чудо за човека. Никад у историји човечанства није било оволико људи на планети, а људски век никад није био дужи и релативно квалитетнији и здравији. Модерна технологија, ефикаснија превозна средства и релативно јефтин превоз нам омогућавају да вршљамо по читавој планети. Ко би, при здравој памети, могао порећи да све то може без последица. Сви услови за којекакве болештине су већ давно испуњени. Бољи и ефикаснији вируси су само друга страна бољих и ефикаснијих лекова. Природа увек тежи да успостави равнотежу, и то ће учинити. Са или без људи.
Кад смо већ код људи, судећи по броју посетилаца и пратилаца на социјалним мрежама, година 2020. је била година великог успеха за блог „The Good Mill“. Блог постоји од 2017. године. Те године сам избацио револуцинарних пет текстова. Један од њих је у доста скраћеној верзији био објављен у дневним новинама „Политици“ (Дефинитивно квит са Србијом…или, не знам). Блог је 2017. имао читавих 497 прегледа и 165 посетилаца. Наредне две године, су били периоди суше. Тада је млин запосела лептирица, владао је неки грип, шта већ. Ниједан текст није објављен на блогу 2018. године. Само један текст је објављен 2019. године. Значи ништа вредно помена. Онда је дошла та „најгора“ 2020. година.
Не знам о чему људи причају. Мени је година истински била добра – избегао сам заврзламе на послу око рада на дистанци због вируса, провео сам време са породицом а највише са сином пошто се почетак пандемије поклопио са мојим одласком на десетомесечно родитељско одсуство. Неверовали или да, у року од десет месеци родитељског одсуства сам прошао обуку припадника бригаде за специјалне операције. Сада сам спреман сам на све ситуације – извиђање, решавање талачких ситуација, гушење оружане побуне, извођење диверзија, и сличне ствари од виталног значаја кад си кући са дететом. Стигао сам за ово време са сином да видим свет кроз његове очи, да се вратим на фабричка подешавања. Ровио сам по себи, тражио шта је мени важно. Угасио сам вести, искључио нотификације на телефону, оставио мејлове да се гомилају, постао вегетаријанац. И када би све утихнуло, није се све завршило ништавилом. Одједном сам почео да разазнајем онај унутрашњи глас који се гушио и нестајао у какофонији небитног. Глас који говори о есенцији бића, шта је њему важно, које су вредности важне, путоказ, светионик. Глас који не дозвољава мирење са медиокритетом већ који нам указује да смо створени за већу мисију, са капацитетом за остварењем величанствених циљева. За ширење добра. За ширење светла. Да из негативног цедимо позитиву. Да од лимуна правимо лимунаду.
Тај осећај је кулминирао крајем 2020. и резултат су била 29 текстова на српском, шведском и енглеском, стартовао сам групу на Фејсбуку коју тренутно прати 103 људи, отворио сам налоге на Инстаграму и Твитеру. Још један текст је објављен у скраћеној верзији у „Политици“ (Шведски намћори). Блог је имао 1562 прегледа и 699 посетилаца људи са свих континената, осим Африке и Антарктика. Реално, брине ме помало тај хладан став пингвина. Ипак, процентуално гледано је број прегледа порастао за 214%, а број посетилаца је порастао за 323%. Неко је рекао да постоји лаж, гнусна лаж и статистика. Ви просудите сами у шта ја то покушавам да вас убедим.
Један од планова за ову 2021. годину је да пређем са теорије на праксу, тачније почећу да гајим лимун кући. Живот свима дели лимуне, а пословица каже: „Кад ти живот даје лимун, ти прави лимунаду“. И зато, кад је последњи модни крик бити сомелијер или правити своје пиво у гаражи, ја ћу гајити лимун и правити Милерову лимунаду, ускоро надалеко чувену Милеровачу. Такође сам решио да постанем минималиста – током месец дана решићу се материјалних ствари који немају вредност у мом животу, за којима немам никакву потребу. Свака материјална ствар ће морати проћи тест од два питања:
- Да ли ова ствар даје вредност мом животу?
- Да ли ми је ова ствар корисна?
Првог дана, једна ствар. Другог дана, две ствари…тридесетог дана, тридесет ствари. Нешто ћу дати у добротворне сврхе, нешто ћу рециклирати, нешто ћу продати, а нешто поклонити. Очекујем да се решим 80-90% материјалних (и дигиталних) ствари. Зашто? Заглушују ми унутрашњи глас. Скрећу ми мисли са оног што ми је истински важно. Такође планирам да смањим бесциљно коришћење социјалних мрежа како бих могао да посветим пажњу важнијим, међуљудским односима.
Започео сам овај текст са намером да резимирам годину на блогу и пожелим срећну нову свима који прате „The Good Mill“. Као и 2020. година, текст се измакао контроли. Овај текст се требао појавити крајем децембра 2020. а не средином јануара 2021. Али срећом сетих се да је данас први дан у новој години по јулијанском календару, тако да сам се, као много пута до сад, провукао кроз иглене уши.
Говорио сам о официјалној статистици раније, али нисте знали да на мом блогу постоји и скривена статистика. Та статистика је далеко већа од ове којом располажем на платформи Ворд Прес. Наиме, мојим се текстовима смешкају и преминули, само за разлику од живих они лајкују и деле текстове телепатијом на соул нету.
Па да искористим прилику да преминулим обожаватељима пожелим вечну славу, а вама живима желим срећну Нову 2021. годину и пуно анти-тела у вашим имуним системима. Идемо храбро, креативно и одговорно у нову годину.
Хвала на похвалама, лајковима, дељењима, и пре свега коментарима и дискусијама!
Ваш,
Милер