Тешке главе и помешаних осећања сам изашао из музеја Прадо у Мадриду. Исцрпљен, гладан, жедан и емотивно исцеђен сам сео на зидић. Празно сам гледао кроз људе, зграде, тло. Право у свемир. Након пар минута је тело сустигло одлутали дух и успоставили су контакт. Дошао сам себи, разменио пар речи са другом и погледао изнад себе. Узвишен и црн у лицу, са цилиндром у руци, строго ме је гледало његово височанство – Гоја.
Погледао сам на сат – провели смо четири сата у музеју. Четири сата сам тумарао по глави, мислима и делима човека који је живео пре 200 година. По први пут у животу сам физички осетио да сам потпуно уронио у лик, дело и контекст једне историјске личности.
Национални музеј Прадо је огроман, са великом збирком слика разних светских и домаћих, шпанских мајстора. Пошто нисмо имали више дана за шетњу по музеју, морали смо се одлучити за нешто специфично. Одлучили смо се за Гоју јер се истиче у музејској поставки са делима подељеним на више спрата. Кренули смо од 2. спрата и његовог раног периода на доле, ка збирци „црних слика“. Црне слике су смештене у подруму зграде. Симболика?
Први период се одликује ведрим изразом, благим бојама без пуно контраста и лаким темама. Помало комичне слике сељака и њихове свакодневнице, ловаца, паса, плесача Јевреја и Рома, су требале, у облику слика или таписерија, да красе зидове дворова и летњиковаца шпанске аристократије.
У другом периоду се већ види критика друштва и људи, аристократије и свештенства, цинизам. Према пријатељима се види искреност, нежност, присност и природност. Као да им је ухватио дух и израз фотоапаратом. Гоја је вешто користио своју привилеговану позицију за померање граница дозвољеног у тадашњем шпанском друштву. Сликао је прегршт гордих људи, који вероватно нису пуно марили, ни за сељаке, ни за било кога другог осим за себе. Многи од њих су са слика слали говнарске вибрације – што је Гоја заправо и свесно хтео да проследи. Мајсторство Гоје је било у равнотежи осликавања вулгарности и карикатуре без губљења главе са рамена, буквално. На пример, на слици „Краљ и краљица Шпаније, Карлос IV и Марија Луиза, са породицом“ ради нешто неуобичајено – ставља краљицу у средину слике са децом, краљ стоји са стране иза краља стоји краљев брат, Дон Антонио Паскуал и гледа у брата, ту су деца, зет и још пари људи из породице. У самој позадини, у полумраку стоји сâм Гоја, аутопортретом приказује себе као сведока из сенке (иначе, фазон који је узео од колеге Дијега Веласкеза и његовог аутопортрета на слици „Девојчице“). Наизглед, све у свом реду.
Заправо ништа није случајно и све има скривену поруку – краљица у средини са надменим изразом лица је та која заправо држи конце у рукама и управља како краљем тако и владом. Краљ по страни делује помало смушено али корак испред, за сваки случај, ипак је глава у питању. На слици само фали премијер Мануел де Годој, један од наводних краљичиних омиљених љубавника и, по гласинама, отац пар деце и малог принца кога краљица држи за руку. О истинитости гласина може се, наравно, само нагађати. Неки би можда отишли толико далеко да тврде да је типично за мушкарце да клевећу и шире лажне гласине о моћним женама. Ипак, можда се можемо усудити да имамо мишљење о прикладности и степену присности јер је краљица, како историја бележи, у својој преписци са Годојем говорила о свом менструалном циклусу, а затим и о последицама менопаузе. Што се каже, где има дима, има и ватре. Било како било, краљев брат, Дон Антонио, гледа краља у потиљак, рекло би се љутито, као да зна за све гласине по чаршији, а жена Дон Антониа гледа у мужа и као да ма шапуће „немој, молим те, не говори ништа“. Шпанска серија пре појаве теленовеле!
Други пример померања границе је слика „Гола маја“, један од првих дела у западној уметности, која осликава голу женску фигуру која није била божанство, већ сасвим обична жена. Жени на слици су осликане стидне длаке – нешто што се до тад није радило и било је синоним за неморал. Морам признати да нисам очекивао да стидне длаке и храброст могу бити тако уско повезане. То што је рано проглашен за дворског сликара је Гоји спасило врат од шпанске инквизиције и јавног гаротирања на Великом Тргу у Мадриду због пресмелих слика.
Трећи период, старост, Гоја је већ потпуно оглувео, ведрине нестаје, црне мисли поспешене политичким сукобима, Наполеоновом окупацијом и егзилом краљевске породице, па и самог Гоје, у Француску, где након шлога Гоја и умире. Иза њега остаје слика ураслог старца који хода са два штапа и поруком: „И даље учим.“
Можда раније нисам дорастао једном комплетном доживљају уметности, али су ми се у Мадриду све коцкице поклопиле. Како је Гоја ишао из младалачке лакоће постојања, па кроз зрелину улазио у критику и цинизам, и тонуо у старост, депресију и ништавило, тако сам и ја њега сатима емотивно пратио. Као да је моја интеракција мене са сликама за тих пар сати синхронизовала вибрације Гојиног духа, утканог у те слике, са вибрацијама мог духа… Ишао сам од слике до слике, редом. Стајао сам испред сваке, упијао боје, тонове, израз, игру светла и таме, позиционирање фигура, поруку. После црних слика сам остао потпуно разнесен доживљајем који ме је физички и емотивно исцрпео. Тај трећи период, те црне слике у подруму музеја, оличење безнађа, страха и ништавила ме је гурнуло у мрачну рупу, где сам се поистоветио са псом на истоименој слици, која показује пса на измаку снаге који се дави. Та слика ми је извукла последњи атом снаге и концентрације – нисам више био у стању да поднесем тумарање по Гојином свету. Морао сам да избијем Гојин дух из себе и изађем на свеж ваздух.
Док сам празног погледа седео на зидић испред музеја, мислио сам да се вероватно овако осећају методски глумци који посвете месеце анализи лика кога тумаче. Релативно брзо сам отресао тај осећај, али не могу ни да замислим колики интегритет имају мајстори глуме, да након више месеци знају где престаје лик а где почињу они. Може човек лако да се навуче на тај осећај, да од њега полуди или чак умре. Можда се то догодило Хиту Леџеру док је постепено тонуо у лик Џокера… Можда је разлог коришћења опијата заправо пречица у игри духовним транзисторима, ући (или изаћи) из фреквенције вибрација око нас. Значи или спичиш дозу алхола, белог, вутре или чега већ, или јуриш исто то тако што медитираш годинама, живиш са монасима на Тибету или Светој Гори, клањаш пет пута на дан до краја свог века. Осим ако ниси природно надарена особа која је стално у синхронизацији са вибрацијама око себе, можда те као и мене мало укења, сасвим случајно и без помагала.
Пре много година у Амстердаму сам прегледао дела Ван Гога у истоименом музеју. Разумео сам и лик, и дела и контекст али можда нисам себи дозволио или нисам био способан да уроним у дух уметника. Вероватно ми је фалило животног искуства и знања да бих могао да извучем златне нити из тих слика. Кад сам био мали, у полици су нам биле свакакве књиге. Куповале су се на кило, изгледа. Неке су се стварно читале, друге су биле ту да би деловали да смо софистицирана „ентелегенција“. Достојевски, Моравија, Зола и Андрић су вероватно припадали оној првој групи, том Фрома са оним браон омотом је вероватно припадао оној другој категорији. Иако сам већ са четири године технички могао да прочитам шта пише у „чоколади“ Фром – ништа не бих разумео. Кума 1 и 2 сам гледао минимум 30 пута, од тога бар 25 пута између 10. и 17. године. Сваки каснији пут кад бих одгледао поменуте филмове видео бих нешто ново, и на мене би остављали нови слој. Насалагана лазања утисака. Перспектива некога ко има сопствену децу са којом годинама проводи 24 часа дневно, особе која ради са туђом децом осам сати дневно и особе која нема сопствену децу и заобилази их надалеко, се по природи ствари разликују. Свет је пун примера у коме нам недостатак перспективе не дозвољава да нешто разумемо. Како да разумем перспективу мени дијаметрално супротне особе ако не могу да проведем један једини дан у ципелама исте? Како да разумем живот и изазове, рецимо, афричке хомосексуалне жене са функционалном варијацијом (да не кажем оно рогобатно и искљућујуће – инвалидитет)?
Одупрети се духу времена је изузетно тешко, скоро немогуће. Исто као што је тешко, скоро немогуће, стајати постојано у сред бујице која носи све са собом. За одупирање бујици, као и духу времена, су потребни неки ослонци, референтне тачке о које можемо да се ослонимо. Оличење духа времена у коме живимо је брзина и лакоћа приступа информацији, и разоноди, и буквално се налазе на свачијем длану. Дух времена у којем живимо се потпуно коси са чињеницом да је за разумевање потребно искуство и зрелост, које по природи ствари захтевају све чему је тренутни дух времена супротстављен – време.
Дакле, перспектива је битна, исто као и луксуз да нема никога да нас пожурује и да уметност – стварање и уживање у истој, изискује време.
Неко је рекао да гледамо уметност јер је то једини траг да смо били овде. Неко каже да је уметност ту да узнемири смирене, а да умири немирне. Можда је једна од сврха уметности да нам пружи нову перспективу у већ познато или да нам приближи нешто што нам је страно и непознато.
Дух Гоје и дух времена у коме је живео су заувек уткане у његове слике. Жариште тих нити виси на зидовима музеја Прадо. Преко њих нам Гоја шапуће из прошлости, шаље нам поруку која 200 година касније стиже до нас. Ту прича о себи, о људима и догађајима, о духу времена које је тада владало. Захвалан сам и привилегован што сам имао прилику да, ето, бар једном у животу, синхронизујем вибрације мог духа са вибрацијама духа једног уметника кроз његова дела, и додирнем те нераскидиве нити које се не виде, али су ипак ту.