Све што се пење, мора једном и да падне. Јуче је пао Новак Ђоковић. Омиљени тенисер и шампион свих понижених, малих, аутсајдера и честих губитника у свету и спорту узвишених, великих, популарних и вечитих победника. Величина Новака није у жару борбе. Кажу није достојанствен и елегантан као Федерер, није ватрени борац као Надал, али не може нико да трврди да није дисциплинована, ментална громада.
Но, није Новак ни од камена. Иза свог тврдог оклопа, та ментална громада крије мекану, емотивну страну. Пре или касније, до ње дођу противници и њихови навијачи, буком, увредама, провокацијама и претераним одушевљењем у току меча. Често се чини да је одушевљење ту, не што пуно воле своје миљенике, него што активно не воле Новака. Као да постоји страх од слике коју им пројектује у главама, слика његовог семена и племена, дивљачког, балканског. Као да он ту не припада и да ми је крив сваком својом победом. У спорту у коме си потпуно сам, и у тријумфу и у трагедији игре, сва та енергија пролази кроз тебе. Пре или касније, та негативна енергија начне оклоп и онда Новак креће у интеракцију са публиком у испољавање беса и изазова кроз сваки добијени поен. Новака никад неће волети јер их он својом фантастичном игром приморава да га гледају и трпе. Уосталом, тако је и Златан отишао у легенду, зато што је слушао, али и није слушао. Вероватно се и због тога разумеју и готиве.
Гледајући како камера прелази преко навијача, као да изрази лица увређених шапћу: „Како га само није срамота?“. А Ноле, као прави београдски шмекер, следећим освојеним поеном одговара: „Па, ви сте дошли мене да гледате.“
Новак се рита, цима, отима, удара, уклизава, прави гримасе и псује. Као што рекох, величина Новака није у жару борбе. Као код рвања са младом, меч је прљав посао где је крајњи циљ победа. Ипак, када се окршај заврши, Новак постаје људина.
Искрено, имао сам подељена осећања према оном млађем Новаку, џокеру, ловцу на симпатије, младићу опседнутог допадљивошћу, Новаку који је делио срца, давао себе свету, публици и водитељима ноћних програма, плесао, растезао се са гимнастичаркама, имитирао колеге, играо тенис ногама са фудбалерима и делио енергетске напитке сакупљачима лопти. Океј, био је млад, забављао се, претпостављам да му је све то у сваком датом тренутку давало неку енергију, иако мислим да му је то кловновање, на дуге стазе, више црпело енергију. Да се разумемо, многима због тог напињања није био симпатичан, па хајде рецимо и због тога што је реметио дијархију Федерера и Надала. То напињање и трка за „лајковима“ је људима представљала већи проблем него то што је Србин. Дивца својевремено и Јокића сада обожавају у НБА-у, иако су Срби, чисто да скинемо тај жиг вечите жртве и како нас сви мрзе због овога и онога.
Далеко више ми се свиђа ова зрела варијанта Новака. Ова која се не додворава, која хоће да опсује и да отера у три лепе, која грца од плача кад се освети безобразној аустралијској публици и свим фанатицима ковид вакцине након понижења на светском нивоу која му је приредила аустралијска влада, зарад популизма и јефтиних политичких поена. Новак је остао веран себи, својим принципима по цену пехара, спонзора, новца од турнира и славе. Тако је преко ноћи задобио више симпатија него у свим годинама јурњаве за симпатијама и од великог човека отишао у људе веће од живота. Далеко више ми се свиђа варијанта човека којој при помену свог сина стане кнедла у грлу, и која сузног ока и распуклог гласа каже сину да га воли и да му се захваљује за подршку, за осмех.
Скалп је јуче на Вимблдону скинут. Да се не лажемо, 36 година је вазда 36 година, било и биће. Знајући Новака, пашће још који Гренд Слем, биће ту још који пехар. Не само да краси витрине у сталној поставци (гарант) интерактивног музеја Новака Ђоковића, већ чисто да постане бесмртан и за ове друге, што броје, мере, сипају и празне. Да спикери још неколико година унапред статистички поређују достигнућа нових генерација тенисера са Новаком као мерилом за квалитет.
Новакова достигнућа га чине великаном који је превазишао домен, не само свог спорта већ и других спортова. Осим тога, Новак је иза себе оставио лекцију у томе како треба бити човек. Не само обичан човек, него велики човек, већи од живота. За разлику од неких својих малих колега, Новак је велики, не само када побеђује. Новакова величина се мери и по томе какав је када изгуби. Сваком противнику, без обзира на исход меча, Новак приђе на мрежу и пружи руку, поздрави се искрено, истински. Ако си га победио, иако Новак то не мора, он ти поклони тај осећај, да си га победио, да си тог тренутка био бољи играч. У сваком говору има речи хвале за све своје противнике, без обзира на резултат. Е то, драги моји, а посебно драге моје украјинске тенисерке, се зове поштовање према колеги и противнику. У случају да Новакови спортски резултати и његови принципи нису довољни, онда га поштовање према противнику чине великим, вечним.
Такав вам је тај мој шампион, то је амбасадор моје Србије, неко ко желим да ме у таквом светлу представља у свету. Новак је један од ретких, сада живих, људи који ме чине поносним што сам Србин. Још битније од пуке лутрије да си рођен у овој или оној земљи, Новак је неко на кога желим да се угледам и ко ме инспирише да будем бољи човек.
Жив нам био, Велики Новаче!