Дефинитивно квит са Србијом…или, не знам

(Време читања: 10 мин)

 

Пре много година сам стајао на тераси и гледао ка хоризонту, ту где су се састајали небо и јаловиште руде бакра. Знао сам да ћу једног дана отићи из Бора. Недуго затим сам стајао на Калемегдану, одмах изнад места где је некада била Шведска амбасада. Сузне очи су шарале потез од кровова Новог Београда до торњева Земуна. Тужна мајка је стајала пар метара иза мене.

Ове године у децембру сам квит са Србијом – пола живота сам провео у Србији, пола у Шведској. Преселио сам се након што је „Савезничка снага“ силом аргумената дејствовала по „Племенитом наковњу“, (између којих се тада пуким случајем нашла СР Југославија), и лепо ми објаснила да је ипак дошло време да се иселим из земље у којој од 3,5 милиона мушкараца сви од 15 година па нагоре су убеђени да знају боље од актуелног селектора фудбалске репрезентације.

У Шведској сам врло брзо приметио да су људи пажљиви, одмерени, мере речи на кантару. Дешава се да износе неку тврдњу или анализу неке ситуације па им се поткраде неодлучност кроз додатак „…или, не знам“, и остане да виси као реп. У тој узречици се крије позив на саговорниково мишљење да би се расветлиле позиције и тиме избегла евентуална непријатност или, не дај Боже, неки конфликт који је скоро па табу у шведском друштву. У најбољем случају постиже се консензус, у најгорем случају се сложе око тога да се не слажу. И вук сит и овце на броју. Претпостављам да је та потреба за расветљавањем позиција међу саговорницима иста на читавој планети. У већини случајева се ту заправо ради о маничној потреби људи да једни друге категоризују, трпају у кош, да би тако могли једни на другима да присиле своју гарнитуру (не)знања и предрасуда. Овде је људима традиционално тешко да комуницирају једни са другима, а још им је теже кад не могу да те стрпају у свој калуп. А има их доста. Колико људи толико калупа. С тога, стрепим од сваког питања „одакле си?“. Одговор „из Србије“ у већини случајева није ништа добро. Имам пријатеља који ради као таксиста, иначе Босанац јеврејског порекла, па кад га питају одакле је само им каже „Гармиш Партенкирхен“. Следи благотелећи поглед и промена теме. Сигурно је изгубио дане живота разглабајући о Југославији и рату са људима који ни географски не знају где се налази „бивша Југа“.

Шведска смиреност и спорост ме подсећа на Енте, дрволики народ из Толкијенове трилогије „Господар прстенова“, који споро причају и чија заседања могу да трају читаву вечност. По поменутој трилогији ме Срби у најмању руку подсећају на оне несрећне, несложне људе који се стално туку са неким змајевима и демонима. Нико боље Србе описати не може од Срба самих – српски грб, двоглави орао, слика и прилика Србије – две главе у једном телу, свака на своју страну гледа. Тако и Срби, свако на своју страну вуче. Ил’ си наш, ил’ си њихов, партизан или четник, про-ЕУ или про-Путин, црно- или црвено-бели и тако у недоглед.

Претпостављам да су захваљујући тим својим особинама, које су просечном Србину несхватљиве и помало смешне, Швеђани успели себи да створе друштво у коме свакодневница не жуља.

*                      *                      *

После дуже паузе сам овог октобра стигао у кишни и хладни Београд. Иако долазим из предворја Северног пола увек ми је зима била хладнија овде. Северна хладноћа ми је безболнија, иако штипа образе, кочи лице и пале ми се прсти од ње. Ваљда зато што ми је још страна па ме зато мање боли.

Северна хладноћа је јасна, бритка, апсолутна хладноћа – подсећа ме на смрт. Ова наша, влажна хладноћа ме више погађа – увлачи ми се под рукаве, клизи низ врати и леђа па иде даље под кожу и кости тако да ми је код нас увек контра-хладно – од сржи према споља. Као нека дуга и тешка болест.

О кошави не желим да причам, слабо се знамо а и то што сам осетио на својој кожи ме није одушевило, па сам са њом на „ви“.

У Стокхолму живим али после свих ових година и упркос свим доживљајима и драгим сећањима ипак није постао део мене. Пословни смо. Добра је то база али је као неко хипер-урбано село које се до последње хамбургерџинице и кафе-бара труди да опонаша Њу Јорк. Стокхолм је по мени следећа карикатура – шведски пар прилази кафе-бару који је ове године рангиран као најбољи кафић у најбољем Нордијском водичу за кафиће. Таман стижу на бранч. Под руком носе плетену корпу пуну вргања и лисичарки. Он – трендно освешћен младић, до пола дрвосеча од пола денди, украшен обавезним морнарским тетоважама, брадом на којој би му и Распућин позавидео и помпадур-фризуром а ла Дејвид Бекам. Не отвара јој врата, наравно. Она – креативна девојка са хонорарним медијским послом, захваљујући којој бутици половне одеће у граду цветају. И не очекује да јој се отворе врата, наравно. Обоје су поборници равноправности полова, то заједно са пасијом за очување вредности хипстерског покрета тј. спремност да се прихвати шта год је популарно у том трену, и ако се то нешто промени спремни су да се и они промене са тиме. У овом трену је популарно одседање у дизајнерским хотелима, посете интимним бутик-фестивалима који комбинују изврсну храну са одличном музиком и еклектичан музички укус – оно као, танго ансамбл свира ствари Бјорка на ромској свадби. Наш пар корача по ретро дрвеном поду у својим гуменим чизмама марке „Треторн“ (мада марка њима никада није била важна, наравно) са којих отпада суво лишће, блато и маховина, тону лагано у кул фотељу данског дизајна, наручују по кафу прављену од „Јелоу Бурбон“-зрна (Yellow Bourbon) коју је власник кафића својим рукама брао на малој породичној фарми на сунчаним падинама региона Ел Пасти у Ел Салвадору. Уз кафу иду обавезни француски колачи без глутена печени у зиданој пећи. Кафић пушта свој хип микс на Спотифају, значи све између ЛЦД Саундсистема и млаке фолк музике из реклама за банке. Они слушају свој хип микс на Спотифају – свако у својим слушалицама, наравно. Па не би ваљда разговарали? Шарм урбаног севера. Мени не штима.

Лакше прихватам градове у којима ми је топло. Њу Јорк, Атина, Барселона, Хавана, чак и Брисел – ту ми је било топло. Према Београду имам помешана осећања – туђ ми је иако би требало у неку руку да буде мој. Никад му нисам био дођош, стога никад нисам морао да му се додворавам. Језик не ломатам, био би то узалудан покушај да ме не „провале“. Кад ја ходам улицама Београда људи би требало да се пазе да их не погоди залутали падеж испаљен са обронака Тилве Рош. Но, захваљујући томе успео сам и ја да провалим пар „староседеоца“ чији су „ђедови ту још пре Карађорђа“. Ваљда се опусте и разнеже кад ме чују па их завичај снађе.

Београд је ружан град на лепом месту. Знам причу и не игра ми улогу колико пута је рушен и дизан од освајача, у Београд се не иде због архитектонских чудеса. За то се иде у Скопље. Београд сам уваљивао заинтересованим странцима са: „Београд нису зграде, Београд су људи, Београд су доживљаји“, а да ни сам нисам имао појма о чему причам. Причу о лепоти духа сам и ја од неког купио, мачку у џаку, умишљао а никад добро упознао, све до овог октобра кад сам провео скоро пола месеца у гарсоњери триста метара од „коња“ – уосталом, да коњ седи на човеку претпостављам да би се у народу „запатило“ име човека.

Мислио сам да ће мемљив и стар задах зграде у Македонској отерати по који комшија спонтаним разговором. Купили би ме чак и са јефтиним „добар дан“. Да су се бар одазвали на моје „добар дан“ можда би на трен заборавио на онај смрад подрумске влаге – само су га својим киселим погледима погоршали. Као да су хтели да ми кажу „окани ме се дете, зар не видиш да имам довољно својих проблема, још ћу теби да се јављам“. То је био трећи комшија тог дана која се није одазвао. Од тог благог шока сам се опоравио након што ме мало дрмнула струја у лифту јер сам као прави аматер истовремено затварао метална врата и држао тастер – иначе се угаси светло ако затворим врата па не видим где да притиснем. Смрад влаге из зграде је заменио смрад канализације из купатила. У стану сам помислих. Да сам слеп знао бих по носу где се налазим. Са задршком стрељах комшију рафалом мисли: „Па ко нема проблеме? То што имаш проблема не значи да не можеш да будеш човек и да се јавиш! Шта се десило са основним редом и културом? Јел то увек тако било у Београду?“.

Ко се смеје тај је сумњив

Кренуо сам са друштвом на прву кафу тог дана. На пешачком у Коларчевој на путу ка тргу, као и увек, црвено. Стајасмо тако, чини се вечност, кад се један лик из нашег друштва, иначе момак већег габарита, отргну из групе и незграпно одскакута до друге стране. Нама двојици је тај призор био тако комичан да се здушно исмејасмо. Онда сам осетио благо пецкање по лицу и телу. Сива, безизразна, успавана лица пар људи преко пута нису променила израз, само су им се очи зацаклиле и зажариле. Гледали су према нама. Постали смо сумњиви. Знали су да нисмо одатле.

Та њихова реакција ме је терала да постанем све свеснији свог понашања у јавном простору. На Тргу сам почео да посматрам народ који је ужурбано шпартао горе-доле, од Трга ка Кнез Михајловој и назад. Београд је ту почео да ми открива своје лице и показује своје становнике. На том потезу, као по некој бизарној модној писти, су ходали – не људи већ класе. Две и по класе. Они који имају и они који немају. Она половина – то су они који немају али то вешто крију. На тој ревији је најмање било оних који немају. „Нормално“, помислих, „они који немају, нажалост, леже или пузе на неким другим пистама“.

Гледам. У једном смеру иде лоше офарбана плавуша, фура неку бундицу и легинг од ликре. „Сигурно жури да се офарба“, помислих. Мимоилази се са чупавим човеком одевеног у црну, шушкаву тренерку, вуче стопала у унакаженим патикама, са неким црним, масним кесама које су му се оклембесиле од шаке. Године му никад не бих погодио, сигурно има четрдесет и кусур а изгледа бар двадесет година старији. Приметих још неку баку и маму у лаганом ходу и дете које с поштовањем једе малу кесу кокица. Иду још две девојке, попут неких лутки из излога Х&М, прођоше ужурбано по „писти“ остављајући иза себе траг парфема по коме би слеп човек могао да их прати. Сви бродоломници, сви у истом чамцу за спасавање. Седе једни наспрам других а између њих пукотина, јаз. Све их спаја једна иста ствар – нико се не смеје! Док смо лагано испијали кафу на Тргу нисам уопште чуо смех. Помислио би човек да бар ови имућни имају више разлога за смех. Очигледно немају. Да ли је то сурови капитализам на делу? Не може бити. Сетих се приче једног пољског пријатеља који ми рече да међу Пољацима, тј. бившим Совјетима, ако се исувише смејеш постајеш сумњив. За време Совјетског Савеза, ако си хтео да се спријатељиш са неким најбоље је било кренеш да се жалиш на нешто, па се онда саговорник жали и од тог заједничког жаљења се ствара поверење, платформа за пријатељство. Постадоше Срби народ совјетски у сред либералног капитализма.

Клопа, пиће, провод, пљуга

„Што стављаш појас? Па ја добро возим!“, рече ми таксиста кад смо кренули на аеродром да покупимо неке пријатеље који су требали да стигну пар дана после мене. Промумлах нешто као одговор не верујући шта су моје уши управо чуле. Кад смо кренули са аеродрома упита неко: „Шта иде добро у Београду?“. Изустих „клопа, пиће, провод, пљуга“.

Kад ево га таксиста поново, сложио се са мном и наставио да прекида и прича о томе како има возачку дозволу свих категорија, како је његов кум био мајстор мотања камиона са приколицом у рикверц, како је својевремено био некрунисани краљ пиљара и врстан швалер.

Угасио сам се и наставио да гледам кроз масан прозор. Док смо прелазили Бранков мост гледао сам низ Саву према Ади и проверавао да ли знам имена свих мостова. Безуспешно.

Када је Београд почео да се фура по интернету и авионским часописима као број један дестинација за провод знао сам да му се лоше пише. Добар провод у БГ-у људима са запада мора да значи „хеј, овде је пиће и клопа скоро џаба, дроге на претек, нема досадних правила као на пример забрањено пушење у локалима“, другом речју „loodilo brte“!

Касније стигох да испричам пријатељима шта се догађа по граду. Споменух да сам једва стигао да распакујем кофере када је убијен један од вођа групе ватрених навијача/хулигана/криминалаца Партизана, иначе трговац дрогом. Епилог убиства је била већа драма од самог убиства, а одвијала се по свлачионицама и теренима, мајицама, новинама и телевизији. Ко би рекао да једна мајица и шездесет секунди тишине могу да направе такав хаос? Исто тако, ко би рекао да једна држава која претендује да буде озбиљна не може да реши проблем са криминалом који се окупља на трибинама већ немо гледа како јој се институције проституишу са хулиганима? То му дође нешто као случај Фрицл у Аустрији тј. као када жена у браку са умоболним и инцестуозним педофилом од мужа годинама ћути и трпи, што од срамоте, што зарад очувања брака, док се болесник иживљава над сопственом ћерком коју држи заточену у подруму њихове заједничке куће.

Био сам на пијаци. Тезге су пуне здраве хране али ипак имам утисак да се људи хране брзо и нездраво. Свето тројство конзумације су хлеб, месо и алкохол. Ако нешто од тога не узимаш гледају те као да си пао с Марса и мисле „фин младић, мало чудан“. После неколико изласка у београдску ноћ закључио сам да су кафићи у Београду једна огромна пушница људског меса где дим можеш да сечеш ножем. Што би рекао Радован III: „Сви као нешто пуше, јебем ли га што!?“. У Србији је људима појам поштовања слободе избора непушача потпуно стран и нелогичан. „То што ја не пушим не смета никоме а твој дим мене трује“, би требало да значи да пушач треба да напусти просторију. У ствари то значи „ако ти смета дим изађи напоље да те не бих ишамарао“. За непушаче места у кафићима једноставно нема. О прегласној музици и да не говоримо. Другом речју, пре изласка у кафић мораш бити спреман на привремени тинитус са примесама глувоће, промуклост (што од дима, што од дреке због прегласне музике) и смрад на цигарете читавог тела и одеће.

Сва искуства су ми се скупила и имао сам осећај као да седим у једном великом позоришту и гледам лошу представу. Каква је ово фасада, лаж и глума!? Представа у којој су људи истренирани да себе показују онаквима какви нису, онако како друштво од њих очекује. На бљесак се појави права емоција, срж. Па онда назад у препотентност. Све сама санта леда, десет посто изнад површине а испод плута брдо несигурности. Људи реагују на прву лопту али некако нездраво, без мотивације. А како би људи имали мотивацију кад је немогуће планирати живот у Србији, нема дугорочног плана. Дугорочни недостатак мотивације води у депресију, апатију и бекство из стварности, у празне погледе на улицама. Жалосно је све то.

Много година касније стојим на истом месту на Калишу. Нема суза, али нема ни илузија ни снова да ће се ствари у Србији драстично побољшати. Ту спада и српски фудбал, нажалост. Српска фудбалска репрезентација ће бити канта док не уведемо спортског психолога у њен редовни састав. Да одстрани фудбалерима лажну самоувереност и надувеност, да их спусти на земљу и да им да алат да сами себе мотивишу кад ствари крену лоше, а не да им потону све лађе кад их стварност удари по глави. „То нама није потребно“, би многи рекли. „Зато нам и тако иде“, кажем ја.

Док гледам ка Ушћу увиђам да су неке ствари вечне као Сава и Дунав – Срби су конзервативни људи. У будућности и прогрес, у промене, нас два вуку а тројица туку. Сваки пут кад дођем у Србију ја се разочарам. Разочарам се, не само што се ништа није променило, већ што је постало још горе. Кад сам био млађи прођу два-три дана па се навикнем, чак почнем и да уживам. Не уживам већ неко време. У Шведској ми је добро. Стабилно је и сигурно. Живот тече неким својим, екремовским, „кућа-пос’о” током. Стапам се у друштво, прихватио сам пуно тога, променио сам навике, подигао стандарде. Истовремено је сва та моја интеграција толико отишла у другу крајност да се успављујем, пасивизирам. Осећам се као нека биљка која је расла у дивљини, каљена од времена, сада пресађена у саксију, смештена у стакленој башти. С друге стране, у Србији ми све смета, жуља ме, нервира ме количина шупљих прича, нервирају ме ствари прихваћене здраво за готово, што се ништа не мења. За скоро пола месеца проведена у Македонској сам схватио да је то жуљање, у ствари, мени преко потребно. То је мој покретач. Моја личност и мој темперамент захтевају да ме нешто жуља, јер кад ми нешто смета довољно дуго онда ме буди и љути, а ја ништа значајно не могу да урадим док се не наљутим.

С тога јасно, гласно и љутито кажем: „Ове године сам дефинитвно квит са Србијом…или, не знам.”.

/Милер