Између мене и вц-шоље на сцени редови, махом, пљоснатих потиљака. Неки над танким и дугим вратовима, неки над кратким и дебелим. Потиљци покривени правим или коврџавим, кратким или дугим длакама, од сиво-црне до бакарно-смеђе боје. Седе са својим знојем, феромонима замаскираним парфемима и остацима вечере међу зубима. Примерци хомо сапијенса, свесни важећих социјалних кодова у друштву у коме живе, уместо прстима, рашчачкавају комадиће хране језиком. Ваздух у сали пролама жамор, понеки кикот. Сва дупета прописно углављена у своју столицу, чекају да представа почне.
Човека све више видим као комбинацију ћелија у којима се спаја оно мајмунско и оно човечије. Неки, без пуно напора, негују ону своју мајмунску страну, други се баш узалудно труде да буду само људи. Ови други се неретко стиде својих предака, мајмун у њима је често табу. Неки се куну у књиге написане божанским пером да ништа заједничко са овим пређашњим немају. Док им се не присере… Раније су религиозне вође и/или научници, једном речју, шамани, говорили да је разлика између човека и животиње душа. Онда се појавила машина, затим и вештачка интелигенција, па мало људи данас верује у то да животиње немају душу. Затим се говорило да је разлика између животиње и човека језик. Истраживања су показала да животиње и те како имају развијен вид комуникације, што говором тела, што вербално. Последња истраживања су показала да то што нас разликује од животиња су култура, секвенционално памћење, ред и редослед. Можда се ускоро испостави да нас ни поседовање културе не одваја од животиња, али о том, по том.
Сва та дупета која седе у редовима у позоришту и дошли да одгледају представу „Ми смо они на које су нас родитељи упозоравали“, по комаду Тање Шљивар и у режији Мирјане Карановић, су се те вечери у Оршти својски потрудили да однегују ону људску, културну страну. Мирјана Карановић и Енес Салковић су маестрално одиграли представу – запамтили своје секвенце, одиграли по реду и редоследу. У року од сат времена гђа Карановић је променила 3 улоге и 4 односа. Енес Салковић исто толико. Свако може да стави машницу у косу и да врти хулахуп око струка, али за веродостојност, за неми договор између публике и глумаца је потребна мајсторија. Госпођа Карановић у једном чину нема 64 година већ је једанаестогодишња преадолесцентна девојчица која је управо добила менструацију. Господин Салковић заправо није упола млађи од своје колегинице на сцени већ он постаје старији од ње, неспретан а грлат, типични балкански ћалац који грми и сева на ћеркицу. Агресијом, као последњим смоквиним листом, покушава са сакрије и одагна оно мајмунско у нама. Истовремено ми је жао и драго због, ценим, једанаестогодишњег дечака у реду испред мене који се наслушао о сисама, курчевима, пичкама и клиторисима. Баш бих волео да чујем разговор родитеља и сина на путу кући после представе. Надам се, иако сумњам, да родитељи нису потиснули ону нашу мајмунску страну која може клинцима лепо да се објасни, на њима прикладном нивоу, уместо да се тера испод тепиха.
/Милер
