(Време читања: 1,5 мин)
Успављујем Милу.
Имала је заноктицу на палцу десне руке која јој је сметала. Откинуо сам је зубима и мало је заболело. Лизнуо сам место где је била заноктица и утешно дувао. Потпуно опуштена, пуна поверења у мене и без имало сумње да знам шта радим, нудила ми је палац да дувам, да јој прође бол. Зевнула је још два пута и потражила уво на глави свог необријаног оца, њој оваквог јединог и савршеног каквог познаје и воли.
Заспала је.
Лежећи на поду поред кревеца, међу књигама и играчкама, и чекајући да утврди сан приметим понекад да ме заболе зуби док је гледам како зева и како се бори са сном. Није баш да боле.
То је осећај љубави која креће из корена зуба, као треперање, струјање крви у танкој линији где се спајају зуби и десни.
Онда се сетим оних несрећних родитеља који су изгубили свог сина исте старости као Мила у забавном парку у Орланду када га је напао алигатор. Кроз главу ми забљешти слика како дечаков избезумљен отац скаче да спаси дете из чељусти немани, како гура прсте међу оштре, гладне, неумољиве зубе и покушава свим силама да ишчупа своје дете пре него што се животиња заковитла и зарони у дубину са својим пленом…
Нисам једини родитељ коме катастрофалне мисли у различитим сценаријима пролазе кроз главу. Варирају од оних најпростијих – свађа вршњака у паркићу или глупи коментари случајних пролазника упућених на рачун детета; све до оних озбиљнијих – напад крволочног пса, утицај лошег друштва, педофили, силовање, терористички напад, неизлечива болест, смрт… Док мислим о катастрофама и разним гадостима примећујем да сам толико јако стиснуо зубе да су ме заболели мишићи вилице.
Ма колико год желели људи да сачувају своју децу око њих и нас вребају разне опасности које можемо и не можемо да замислимо. Немогуће је заштитити децу од свега и бити увек спреман на све могуће сценарије недаћа које могу да их задесе. Боље проведено време је усмерити се на прави задатак родитеља – припремити децу на самосталан живот, живот кад родитељ више није ту. Од свих добрих особина која би деца требала да имају бар су две јако битне које бих желео да моје дете научи за један такав живот – емпатија, да уме да се уживи у осећања других особа; отпорност, да уме да покаже зубе недаћама и настави да граби напред.
/Милер
