(Време читања: 4 мин)
И тако у нашој кући дође вече. Тада жена и ја нахранимо по једно дете, оперемо по два реда зубића, прочитамо по једну причу, пожелимо лаку ноћ по пет пута. И свако вече, неизоставно, деца нâс успавају. У супротном, осете да смо будни и хоћемо да се ишуњамо из кревета. Сат касније се сретнемо у дневној соби.
Мир.
Шкиљимо. Кућа у хаосу. Мрље, мрве, остаци хране, испод стола, на тепиху, на поду. Играчке разбацане на све стране, бар оне које нису успеле да нам се забоду у табане. Жена вади четврту туру сувог веша из сушилице па је пуни петом туром опраног веша. Пери, пакуј, слажи, понови. Ја на другој страни усисавам, вадим опрано суђе из машине, стављам прљаво, шта не стане перем ручно. За сво то време, три усамљене шпагете висе са дечије столице док се сос-парадајз лагано слива низ њих. Паркет и тепих су ишарани црвеним сосом и комадићима млевеног меса. Сваке вечери кријемо трагове масакра. Како ли су наше баке радиле у пољу, носиле читаву кућу на леђима саме, и то све са ситном дечицом ус сукњу приде? Уопште ми не улази у главу. И сви чисти, опеглани, ручак спреман, кућа чиста… Моја маленкост им се диви. Свака им част и хвала!
Немам времена ни за читање, бар не онако како сам умео. Џепну књигу од неких 500 страница сам умео да “поједем” за пар дана. Мрљавим „Самосталне људе“ од Лакснеса већ два месеца. Можда би се човек увредио да зна да га читам искључиво на ве-це шољи. Ако стигнем да прочитам једно поглавље пре него што клинац почне да лупа на вратима, на коњу сам. Кад сам сâм кући са сином, то јест кад је жена на послу а ћера у вртићу користим следећу стратегију – вежем сина у столицу за клопање, јер мој мали „тасманијски ђаво“ одатле још није успео да се искобеља, пустим му „Најбоље дечије песме“ на тјубу. За 35 минута прођу кроз „Разболе се лисица“, „Ђиха, ђиха“, „Кад си срећан“. Кад клип дође до задње песме, „Волим кишу“, реагујем као Павловљеви пси – знам да треба да приводим радњу крају. Није чудно што су ставили баш „Волим кишу“ као задњу песму на крају, јер реално, ко то код нас воли кишу? Још каже: „Волим кишу малену, волим мале баре…“. Ма немој! Па које се то дете код нас усуђује да воли баре? Па и да их воли, родитељи му брзо избију ту идеју из главе.
Једном сам се играо са сестром од тетке испред улаза у хотел „Европа“ у Бору. Кренули на корзо. Скоцкани. Сека лепо узела залет и прескочила неку огромну бару. А ја, директ са степеница у бару, са обе ноге. Као ова Шпанићка кад доскочи у песак. Сигурно није било овако али ја памтим да ме ћале млатио прву половину пута до куће, а другу половину пута ме је кудио: „Ако неко скаче у ватру, немој и ти“. Знам да сам ово за ватру чуо раније, али сам научио тада да се то односило и на воду и њене различите облике – барице, бунаре, реке. То је био последњи пут да сам скочио у бару. Па макар и случајно.
Мама је изрод – волела је кишу још као тинејџерка. Каже да јој је било лепо да пешачи по киши и чита књиге. То практикује и дан-данас. Ујак, на пример, мрзи кишу јер кад год обује белу обућу пада киша и упрља их. Ни мој ћале није подносио кишу као клинац. Чак шта-више, мрзео је и своју бабу кад пада киша. Киша је значила да му нема изласка и играња напоље. Он се љутио и плакао, а баба Деса је седела поред прозора и сладила се.
– Фииии-јууу, фију, фију, фу. Расипа се, расипа се, звиждала је баба и говорила док је гледала кроз прозор.
– Престани да звиждиш бабо! Шта је ту лепо, жалио се ћале.
– Сад ће усеви да роде сине, биће хране, одговарала је баба која је прошла оба светска рата.
Моја прабаба Деса није могла да прође и онај задњи рат. Све има свој век трајања, па и машине. Памтићу је између осталог по дубоким „Пума“ патикама које ми је куповала свако пролеће од своје мизерне пензије, и по вуненим чарапама које ми је редовно плела, „да не озебем“.
Сетих се моје прабабе док сам сину обувао вунене чарапе данас. Преко памучних. Да не озебе. Спремали смо се да изађемо напоље да се играмо.
По киши!
Швеђани кажу да нема лошег времена, само лоше одеће. И то није само изрека већ то практикују свакодневно. Сећам се неке наше васпитачице која је била на стручном усавршавању у Финској и у Шведској. Написала је чланак који је обљављен у дневним новинама, где је описала своје доживљаје из вртића и приступа и рада са децом у природи. Била је потпуно фасцинирана вртићима у којима деца прикладно обучена за било какво време, излазе, истражују и играју се, исто као да је суво и сунчано. Била је фасцинирана доживљајем и још је напоменула да кад би “северци” чекали на лепо време ретко када би изашли. Жива истина.
Прогноза је најавила целодневну кишу. Изашли смо да тестирамо гумену јакну, панталоне и чизме које сам нам купио баш за овакво време. Кренули смо у лов на барице. Оне најсочније барице су биле посред коловоза.
Све док нисмо дошли до једног школског дворишта и једне огромне баре испод љуљашки. Ту смо шљапкали по води, као онај мали плави клинац из видео клипа „Волим кишу“ са тјуба, који страховито подсећа на неког малог Ерика или Свен-Горана. Мој клинац је котрљао камење и шарао штапићем по води, дирао неку кишну глисту, седео и лежао у води, умакао цуцлу и пробавао какав укус има бара. А ја му реч нисам рекао. Пустио сам га да се игра и истражује.
Морао сам да спрцам скоро 40 година да би се радовао киши и уживао у њој.
Тог дана је киша лила као из кабла, ја сам љуљао сина и певао му, на његово опште одушевљење:
„А шта може киша мени
шта ми може, шта ми сме,
нек ми носић буде влажан,
ето то је, то је све.“
/Милер