(Време читања: 0,5 мин)
субота, 10. октобра 2020.
У колим жена, деца, мајка и ја. Лагана узбрдица, возим мајку кући. На улицу излази пијани лик и стаје на сред пута, два метра ниже од пешачког прелаза. Качкет на глави, фура мајицу изнад пупка која је некад била дрес. Пружа руку испред себе. Длан испружен према ауту. Изгледао је као неки набрекао и масан Гандалф, чаробњак из Господара прстенова, када зауставља чудовиште Балрога на мосту у Казад Думу. Хоће да станем.
Стао сам и сви га сад гледамо. Руке на волану, прописно, „у десет до два“. Никакви нагли покрети. Кроз главу ми пролазе сценарији, типа, шта да радим ако почне да дивља?
Длан му се полако претвара у прст. Кажипрст. Показује ми на знак, као „овде је пешачки прелаз“. Још увек се не склања. На тротоару, два корака од њега стоји средовечни пар. Оно што сам успео да прочитам човеку на уснама је: „Па што онда не стојиш на пешачком? Пешачки ти је два метра вишље“. Пијанац се склонио и наставио да смара човека.
/Милер