(Време читања: 1,5 мин)
недеља, 11. октобар 2020.
Ћале и ја смо читав дан провели у марини. Извадили смо једрењак из мора, опрали га, прекрили церадом и припремили га да презими. Промрзли, блатњави и влажни смо најзад сели у ауто и кренули кући. Испред нас је била црвена Шкода Фабиа. Жена за воланом је возила стаховито споро. Нисмо нигде журили па нисам ни возио брзо. Ограничење је било 70 км/ч али је пут узан и кривуда кроз шуму пуну срнама и лосовима у ово доба године. Имао сам разумевања ако неко не може или не жели да вози брзо.
Али после 2-3 километара је почело помало да ми смета чудно понашање возила испред мене. Риба је возила у просеку 35 км/ч. Сваки пут кад би нам дошао ауто у сусрет Шкода би се скоро зауставила. Потпуно беспотребно јер је пут ипак предвиђен за сусрет двоје возила, а услови су довољно добри да се пређе бар 50 км/ч. После сусрета, Шкода би подигла брзину на око 50 км/ч, таман док се залетим, па би онда смањила брзину на 30 км/ч. Онда бих морао да кочим. Можда је возачу деловало као да је притискам од позади али сам настојао да држим одстојање и да је не стресам беспотребно.
Пут који води од марине до главног пута је дужине 12 км. Возачи који не желе да возе брзо се обично склоне на проширењу и пропусте возило иза себе ако виде да се некоме жури, или ако једноставно не желе да им неко „дахће за вратом“. Нисам могао да је претекнем јер је возила по сред пута, све док не би наишло возило у сусрет. Онда опет исто. Кочење, скоро у месту, дигне на 50 км/ч, спусти на 30 км/ч. И тако неких 6 км. Кад сам последњи пут пришао мало ближе видео сам да се у ствари ради о провокацији. Будала је гледала у ретровизор и са кажипрстом у ваздуху махала лево-десно. Није махала у средини, између два седишта, да могу јасно да видим да ме зајебава, него испред сувозачевог места у висини наслона за главу. Баш храбро.
Могао сам скоро да је чујем: „Не, не, не, не, не. Нећеш моћи ове ноћи!“
– Ааа, о томе се ради. Па нећеш, изустих.
Удаљио сам се мало и стрпљиво чекао још километар до проширења на деоници коју сам добро познавао. Иако се Шкода није држала довољно десно ипак реших да прођем. Залетео сам се, дао леви жмигавац, левим точком сишао са асфалта и возио по насипу надомак јарка. Претекао сам је са довољном бочном маргиналом. Кад сам био испред ње брзо сам бацио поглед у ретровизор. Начисто је подивљала у ауту, махала је рукама, гестикулирала свакакве глупости за које нисам имао времена.
Ослободи Боже од болести и будала!
/Милер