(Време читања: 5 мин)
Једна шетња у касну јесен. На самом рубу јесени и зиме. Кад се осећа мирис опалог лишћа у блату и кад ваздух мирише на снег. Зима само што није, али не да се јесен. Имала је неке недовршене послове. Још нешто да обави па да оде.
Мене.
Баш сам се питао хоћу ли уопште осетити јесен између свакодневних рвачких захвата са сином кога покушавам да упакујем у скафандер, јурњави до паркића да се изигра (читај: умори), припремања клопе, купања, прања зуба, читања прича за лаку ноћ и успављивања где обоје заспемо и сви моји грандиозни планови о томе шта ћу све да постигнем када деца заспу… падају у воду.
Данас је шетња почела на исти начин. Љутом борбом између сина, мене и скафандера у којој је сан однео победу. Нашао сам се затечен. Клинац увек заспи на путу кући из паркића. Шта бих сад са свим тим слободним временом? Да чепркам нешто по кући или да ипак изађем у шетњу? Изашао сам и решио да импровизујем. Од разних ђавола који у мени чуче ту је несумњиво и неки џезер, јер кад импровизујем најчешће се ствари најбоље одвијају.
Кренуо тако ја безазлено, дугим корацима, па пешачком стазом до оближњег резервата природе и шетњу око моја два језера. Чим сам се склонио мало са асфалта и удаљио од звукова мотора, ушао сам у мој елемент. Прошао поред огромног кестена коме су сви плодови већ попадали, очешао се о жгољаве гране жбуња шипурка савијене од плодова, па наставио низ алеју липа која у пролеће мирише баш као у песми. Управо овог јесењег дана је улица „Лепи пут“ заслужила своје име на квадрат. Нико и ништа ме није ометало да упијем све боје лишћа које се ниједном годишњем добу не удварају толико као јесени, којима је довољан и најлаганији јесењи поветарац па да јој се радо предају. Корачао сам десетак минута по влажном асфалту ишараном разнобојним лиснатим одорама и гледао како лишће учестало пада на све стране, те са овог, те са оног дрвета.
И тада сам је осетио. Јесен, та лопужа стара, вребала је иза ћошка, стрпљиво чекала своју прилику да мали заспе а ја кренем у шетњу око мојих језера. Пришуњала ми се отпозади и обема рукама обавила својим хладним огртачем протканим топлином јесењих боја. Ставио сам слушалице у уши и укуцао „autumn leaves“, јесење лишће, на телефону. Резултат претраге ми је избацио црно-бели снимак истоимене песме. Нека мени до сад непозната жена је седела на столици, испред микрофона, са гитаром у руци. Притиснуо сам плеј и жена је почела да пребира по жицама интро неке сетне мелодије. Пустила је глас и отпевала прве речи песме: „The falling leaves…“. То је било то. Ово је био саундтрек за мирну шетњу у позну јесен. Имала је неку чистоћу у гласу. У читавој појави нешто неразметљиво. Савршено просто а препуно надахњућа. Њег глас ме је одвео негде, у неку зону креативности. Осетио сам порив да једноставно морам нешто да створим рукама. Шта год. Одмах.
Стао сам испод три јаворова дрвета испод којих је био прекривач опалог лишћа у свим топлим нијансама зелене, жуте, цинобер и браон. Притиснуо сам кочницу на дечијим колицима, извукао цегер из корпе испод сина који је спавао слатким сном, и почео да пребирам по лишћу. Узгред сам нашао и пар лепих шишарки па се сетих и оног кестена на почетку. Што само доказује да ништа није случајно. Идеја ми је била да ангажујем децу, да се мало поиграмо и напунимо лустер јесењим лишћем, шишаркама и кестењем.
Кад су деца заспала сео сам за комп да пронађем ту жену и одслушам ту ствар која ме је тако дирнула. Овога пута сам ушао на Јутјуб и укуцао „autumn leaves“. Резултат ми је избацио различите извођаче ове песме. Нет Кинг Коул (Nat King Cole) је скоро па рецитује, Синатра га је успорио скроз, Клептон (Clapton) је прегруб.
Песма „Autumn Leaves“ је из 1945. Чекала је песма стрпљиво да се роди Ева Кесиди (Eva Cassidy) и да прође скоро пола века, тачније 51. годину, да би ова певачица у јануару 1996. преточила своја осећања у њу тако да песма оживи, да се осети мирис тог јесењег лишћа и виде све његове боје. Пустио сам њену листу да свира редом. После пар ствари кренуо је Мик Флитвуд (Mick Fleetwood), вођа рок групе Флитвуд Мек (Fleetwood Mac), да прича све најлепше о њој. Мик је имао клуб у Александрији, држави Вирџинија (на самој граници са Вашингтоном, округ Колумбија), и једног дана је отишао у свој клуб и тражио састанак са локалним талентима међу којима је била и Ева. Мик је тражио код нових талената страст, да ли га покреће, да ли је слатко, да ли постоји драма у извођењу. По Миковим речима, Евин глас је био њен магични штапић. На емотивном нивоу Ева га је подсетила на „Перу Зеленог“, Питера Грина (Peter Green). Мик даље каже да је осећао њену личност, да је била чиста као снег, као кристал и помало тврдоглава. Хтела је да се пробије и успе али не по сваку цену. Тражила је да је неко разуме али није нашла никог. На крају је послушала Миков савет да одигра њихову игру. Преговарала је са неком издавачком кућом из Њу Јорка који је у њој видео потенцијал, али само за себе, што није била њена визија. Није прихватила никакав уговор, одшетала је јер су хтели да узму суштину ње и да је направе „приступачном“. „А шта је са мном, суштина мене“, рекла је пре него што је отишла. Ева је била једноставна али дивна девојка коју нипошто није занимало да ишта „надува“ већ је само хтела да пева, говорио је Мик. Сматрао је да не мораш да бриљираш да би био добар, али она не само да је бриљирала него је имала и магију, нешто што Мек назива „оно“. Мик је гледа као тумача песми који има толико снаге и самоуверења да изведе песму коју су сви одрадили. Она је управо зато хтела да пева песме које су сви радили, зато што су биле одличне песме и зато што је знала да може да их отпева. Била је неустрашива и није хтела да пева песме за које није имала осећања.
Већ сам био очаран њеном уметношћу али то што није хтела да набрекне сисе и напупи усне за шаку долара показује интегритет једне изузетно готивне особе. Хтео сам да видим где је следећи концерт, да је одслушам уживо. Кренуо даље да тражим и дошао сам на Википедију. Онда сам разумео зашто је Мик Флитвуд говорио о њој у прошлом времену.
Испоставило се да је Ева Кесиди преминула исте године кад је отпевала ову песму, у новембру 1996. у 33. години живота од рака коже. Њен први албум је објављен месец дана након њене смрти. Питер Грин је преминуо овог лета. Један је од оснивача групе Флитвуд Мек и сврстан је у „Кућу славних рокенрола“. Његове композиције, међу којима су „Албатрос“ (Albatross) и „Блек Меџик Воман“ (Black Magic Woman) су ванременске. Питер Грин је евентуално оболео од шизофреније због употребе коктела есида и других опијата, али је наставио да ствара до самог краја. Начекала се Ева на Питера али сад кад су тамо заједно надам се да ће је Питер повести на један заједнички лет албатроса изнад пучине мора.
Нама је лустер испао како је испао. Важнији нам је био пут од циља. Светло шири пријатне, топле боје. И у кућу нам се уселила јесен.
/Милер
