Кан. Спрат први. Изнајмљена гарсоњера на углу зграде „Л Ескуријал“.
Камера, иде! Тон, иде!
Акција!
Два окомита прозора од пода до плафона, у модерно уређеној кутији шибица, су пружала несметан поглед на дешавања испред зграде. Као са неког контролног торња су се могли осматрати врели дани иза прозора. Магистрала, која је повезивала Азурно приморје, је у редовним таласима пумпала саобраћај из правца Нице. Споредном улицом су пролазили ретки пролазници, а уредно подшишан травњак је било место где понека лења, комшијска мачка одржава интимну хигијену једном ногом у вис. Директан пренос из француског лежаја. Воајеризам или егзибиционизам – сврха толико великих прозора, толико ниско – остаће загонетка. Ипак, електричне ролетне су за време нашег боравка биле полуотворене, таман толико да пусте светлост унутра а да задрже летњу жегу напољу. Породични одмор је почео.
Прва три дана су прошла у аклиматизацији, куповини намирница и лешкарењу у кревету са двоје мале деце. Знали смо да ћемо пре или касније морати изаћи из удобности климатизованог стана и знојити се са свим осталима. Након разгледања понуде цртаћа на Нетфликсу, уследила је оскудица избора. Када сам почео да се питам да ли заправо постоји одмор са малом децом или је то само чување деце у другој земљи, схватио сам да је дошло време да изађемо из стана. Да поново, узалудно, пробамо ону прву варијанту.
Кренули смо у прву шетњу по Кану без великих очекивања. Хтели смо само да се спустимо до мора. Сместили смо децу, свако у своја колица на расклапање, и возили слалом између жардињера, дрвећа засађених посред узаних тротоара, госпођа које су шетале своје минијатурне куце иза којих је остајао несразмерно велики измет. Успут би се поткрало „бонжур“ и по које „мерси“, кад би нас оскудно одевене баке, са пустом жељом да бар изгледају као тете, пропустиле са смешком који ништа не значи. Силазак до мора је био хијерархијски – осликан у квалитету и величини аутомобила паркираним на улици. Испред наше зграде, на десет минута хода од плаже, су била паркирана слабија возила: Фолксвагени, Цитроени, Пежои, мали „азијати“ и, уврх главе, неки Мерцедес А-класа. Како смо се ближили мору класе аутомобила су постепено расле, а и зграде испред којих су аутомобили били паркирани су биле углађеније.
Пут је водио испод пруге. Са мурала подвожњака надркано су нас гледали неконвенционална лепота Ума (Турман), Семјуел Ел „Бед Мадр Факр“ Џексон, Винсент Вега – познатији као Џонтра Волта, и мистер Холивуд, кога Немир Кустурица воли да туче у филмским монтажама у српском Кану, Дрвенграду – Брус Вилис. Првотимци „Петпарачких прича“ су немо тврдили да улазимо у њихов домен, њихов „(Холи)худ“.
Покрај мора, дрворед палми је делио саобраћајне траке булевара Круазет. Са једне стране булевара је морска пучина треперила од топлоте. Ту је плаво море њихало усидрене јахте богатих Арапа и Руса. Са друге страна булевара се простирао ред луксузних хотела – Карлтон, Мажестик и Мартинез, привремени дом холивудских њушки за време филмског фестивала. Међу њима је био и хотел Мирамар који именом, архитектуром и амбијентом вукао мисли ка Куби и давао идеју како би Хавана изгледала данас да је Батиста остао на власти и одржао њену традицију „игралишта“ за америчку мафију и елиту. Испред тих хотела су били паркирани Бугати, Ролс Ројс, Ферари, Мекларен, Бентли и по који гузати Ровер или љута „мечка“.
Последње што смо очекивали да чујемо на том месту је грмљавина тенковских мотора и звекет гусеница док се приближавају великом брзином. Први иза жбуња хибискуса се појавио Џип са својим препознатљивим звуком мотора и сиреном која је вриштала сигнал за ваздушни напад. Позн’о би’ га међ’ ’иљаду сигнала. Поред нас је протутњао дефиле америчких возила из другог светског рата – џипови, разни тенкови и транспортни камиони. Тек сам касније сазнао, са плаката на трафици, да је у питању 75. годишњица ослобођења Кана и да се овај циркус понавља сваке године. Иначе, то што знам сигнал за ваздушну опасност у по ноћи и што ми је звук џипа препознатљив, показује да сам још један у гомили људи сјебаним насиљем и ратовима, што стварним, што филмским. Понекад помислим на учесталу појаву кад дошљаци у Шведској, најчешће када нема Швеђана около да их чују, кажу за њих да су наивни и лаковерни. Као „њих је мир покварио, па су зато такви“. Шта рећи на тако нешто? 200 година мира оставља последице. 200 година рата такође. Ако већ могу да бирам, дајте ми последице двовековног мира комада један, молим.
Кан је парада луксуза, жариште гламура, легло славних, богатих, и моћних, од давнина. Статус Азурне обале је резултат љубавне афере овог дела Француске и британског племства која траје преко 150 година. Дакле, траје много дуже од заразе холивудским вирусом. Ту где су моћ и лова ту су и сви остали који би хтели мрвицу са њиховог стола – различити „уметници“ али и оне ситне подрепне рибе које синхронизованим покретима прате покрете великих белих ајкула и вребају голем залогај док истовремено држе паразите подаље. Значи, један међусобно користан и потпуно природан однос. Симбиоза.
Да је Кан стециште „зверки“ сведочи поставка која је тада красила двориште галерије Барту (Бартоуx). Велике пластичне звери, дречавих боја високог сјаја – ту су бели и плави медведи опасани оградом од ужета да би добили мало на важности и ексклузиви. (Јер ништа не говори више „ексклузива“ од ограде од бродског ужета.) Дакле, зверке стоје на постољу, уздигнуте на две ноге, ту је и сребрни вук који завија, плава горила искежених зуба се буса у груди, крваво-црвени јагуар и два пластична лава. Сви показују зубе у знак добродошлице. Све набрекло од тестостерона. Агресија максимална. Дело француског уметника, вајара и музичара Ришара Орлинског. Опсег још мало па да Винчи. Алалверна комбинација професија.
Брза претрага по нету дотичног господина је избацила песму са (тада) 9,2 милиона прегледа – „Парадајз“ тј. Рај. Спот на први поглед подсећа на филм из 1999. „Америчка лепота“ где Мина Сувари, у улози шеснаестогодишње лолите, лежи гола на постељини од латица ружа које јој прекривају интимне делове тела док отац њене другарице доживљава кризу средњих година маштајући о начинима на које би је скрнавио. Само ова, Ришарова „лолита“, је Вики Одинткова – фото модел и адреналин-џанкерка која се клатила са н-тог спрата неког небодера на стероидима у Дубаију, држећи се фотографу за једну руку док је овај другом руком фотографише. Лудачки поглед особе која плеше са смрћу је зурио у камеру. Само је фалио сабласни шапат: „Дај ми шансу и узећу ти свеее“. Права дама за Кан. Тело, још топло од соларијума, украшено тетоважицама и менталном поруком – „Поштовање размишљању“(?). Попрсје набрекло. Брадавице репетиране. На готовс. Чипкани боди показује више него што покрива. Госпођица се увија и шара рукама по телу док гримасе дају утисак оралног задовољавања. Гледање спота без тона је секси варијанта блажег напада епилепсије. Ритам вози. Слика трепери.
Класа.
Гламур.
Ноћ је већ одавно пала кад смо се вратили у стан. Цикаде су најављивале сутрашњу врућину својим гласним и монотоним звуком. Пуна судопера неопраног суђа ме је чекала у тесној кухињи гарсоњере у Кану. У брачном кревету породица заспала, уредно поређана као у кутији сардина. „Још им само ја фалим по овој врућини“, помислих. Пружио сам се тихо на тросед. Музика у слушалицама по избору Јућуба. Крећу први стихови „лабудови, лавови, гипсани радови, силикони, џипови, спотови и клипови“. У себи причам са Антонијем Пушићем: „Рамбо, царе, што ми палиш светло?“ Помислих како и овај „фини“ свет, у коме ама баш све мора да пршти од гламура, има свој турбо-фолк[1]
Откровење није увек благослов. Уме да буде и проклетство. Нешто што ти све време смета у подсвести а ти не знаш шта је. А онда „клик“. Као на пример стање мира и задовољства кад тандрк фрижидера нагло занеми. Или као кад избушиш рупу у зиду „осмицом“, а понео си типл „шестицу“. Схватиш шта ти је све време сметало. Прошириш ум и више не можеш да га вратиш на пређашње стање. Превалиш читав пут од глупости до памети. Стигнеш. Па се покајеш и пожелиш повратну карту. Али народна мудрост лепо каже – после ширења, нема кајања.
Тонем лагано у сан. Лавовима расту лабудска крила. Лабудовима расту гриве.
Урбан-о.
Само урбан-о.
О…
/Милер
[1] Некритично коришћење технологије која води до културног и моралног пада.