Отварам врата од зграде и излазим на улицу. У том тренутку пролази човек са слике испред мене. Идемо у истом смеру. Гледам га мало фасцинирано и радознало. Ко је овај човек? Толико ствари у овој сцени које ми се не поклапају. Као кад ти се неко представи као Ана, а ти видиш да је Оливера. Дакле, старији човек чија би глава пасовала на телу неког адвоката, лекара или шефа државне установе. Уредна јакна, панталоне и високе чизме, све од коже – могао би бити припадник моторизованих јединица из II св. рата који је прошао кроз временски портал, стари рокер који се заглавио у 80-им, бајкер или геј са фетишом на кожу који је својевремно позирао Тому од Финске. Гура испред себе инвалидска колица са неким стварима у картонској кутији средње величине. Желео сам да му приђем и да му кажем: “Здраво! Можете ли ми рећи нешто о себи?”, али нисам. Следећи пут кад видим неку фасцинантну особу постаћу новинар за трен па како буде. Кажу да стварност надмашује машту. Не знам из ког гаса је овај лик али ми је баш готивно кад људе баш заболе да теже ка томе да буду нормални. Ма шта год то “нормални” значило. 🙂 Виђено у насељу Сибир, у ужем Стокхолму једне среде увече у новембру 2020. (П.С. Крајње је време да се из спрког језика избаци реч “инвалид”, тај рогобатан назив за људе који изведен из латинског заправо значи – “неважећи”. Матице Српска, реагуј или распиши конкурс!)
Ми смо они на које су нас родитељи упозоравали
Између мене и вц-шоље на сцени редови, махом, пљоснатих потиљака. Неки над танким и дугим вратовима, неки над кратким и дебелим. Потиљци покривени правим или коврџавим, кратким или дугим длакама, од сиво-црне до бакарно-смеђе боје. Седе са својим знојем, феромонима замаскираним парфемима и остацима вечере међу зубима. Примерци хомо сапијенса, …
