(Време читања: 0,5 мин)
Захвалан сам за све осмехе моје ћерке, можда рефлексне, случајне али тако разоружавајуће. Не може човек а да се не истопи кад види то преслатко детенце анђеоског лика са пуно црне, чупаве косе на глави, како јој се усташца развлаче у широки осмех па уследи срећан, задовољан дечији крик или нешто налик веселом грактању. А очима оним невиним, крупним какве само деца могу имати ме гледа нетремице, као да ме гледа право у разголићену душу моју, да се постидим и себе и својих пређашњих грехова. Видим себе у одсјају њених радозналих, живих очију, као да моја сена лебди над непрегледним морем њених пепељасто-сивих очију. Или пак као да лебдим далеко изнад небеског свода дубоко задубљен у вечне звезде које су у њеним очима нашле стан и баш ту нашле да хипнотишући цакле. Примеса зелено-златна у њеним очима, који се као ореол светитељски ужарила око њених зеница, даје топлину њеном погледу и открива још скривен жар игре у њој, нежну и осећајну душу, али исто тако, за своје циљеве борбеност љуту, истрајност и постојаност вечну као свемир, као време.
„Моја малa Мила,
Лепа је к’о вила,
Коса јој к’о свила
Мила има крила.”
/Милер