(Време читања: 9 мин)
Да ли се прашина слегла након Бајденове претпостављене изборне победе? Може ли хор хвалоспевача на Бајденов рачун да одахне мало? Сад, кад се магла мамурлука полако разбистрила, можда бисмо могли да покушамо да сагледамо ширу слику. Барем док се пребројавање не заврши у државама које још увек нису пребројале све гласове, у „највећој демократији на свету којој сви завиде због њених робусних институција“, како је то пре неки дан разборито рекао Бајден.
Ако су неком промакле речи међу наводницима у прошлом пасусу, оне сведоче да сам скептичан према тој изјави. Мислим да на свету постоје демократије које боље функционишу и које имају робусније институције, али Амери су први у свету када је реч о аутосугестији – техници сличној самохипнози са циљем да неко самог себе убеди у било шта. Када тркачи из САД дају интервју одмах након што изгубе трку на Светском првенству или на Олимпијским играма, звуче као да су заправо победили. Можда je спортистима предност позитивно размишљање, или живљење у заблуди, како се то мало другачије каже. Још бољи пример је вероватно “амерички сан” – јело које и Американци и остатак света гутају здраво за готово, а заправо се најбоље конзумира у ситним комадима, искључиво пред биоскопским платнима са кесом кокица и сокићем у руци.
Количина комичних и саркастичних објава након претпостављене изборне победе Џоа Бајдена на америчким председничким изборима, прети да обори сервере друштвених мрежа. Људи збијају шале. Трамп плаћа рачун. И то с правом. Човек је био грлата будала – пре, за време и биће највероватније после боравка у Овалном кабинету. На челу би му се трајним маркером могли исписати разни придеви. Велика је вероватноћа да маркер не би оставио никакав траг на његовој кожи, али би човек могао мирне савести да проба да напише: „нарцис“, „сексиста“, „популиста“, „радикални десничар“, „фашиста“… Међутим, списак није свеобухватан па се писац суочава са ризиком да настави да пише по његовом телу, јер му све не би могло стати на челу. Помало одбојна мисао. Наравно, не толико одбојна као када бисте користили чеону методу писања поручника Алда „Апача“ Рејна из филма “Проклетници”.
Него, да ли се то само мени чини да неселективно пљување по Трампу ризикује да буде контрапродуктивно, гурајући неодлучне гласаче право у тор у којем их чека Трампова топла рука да их у знак добродошлице „зграби за рибу“ (или њен мушки еквивалент)? Оваква изборна ситуација ме подсећа на расположење које је владало у шведској јавној расправи пре него што су Шведске демократе (СД, екстремна десница) ушле у Риксдаг, шведски парламент. Било је то расположење у којем су „левичарски либерали“[1] лепили етикету екстремних десничара, расиста и „смеђокошуљаша“[2], на свакога ко би се усудио да у истој реченици помене имиграцију и бројеве. Епилог таквог става гурнуо је оне неодлучне гласаче, оне који нису били ништа од горе наведеног али су сумњали у способност Шведске да прими превише избеглица и желели да разговарају о бројкама, право у отворене руке СД-а. Ово је продубило јаз у шведском друштву и дало додатан ветар у леђа СД-у. Тада су „етаблиране“ странке морале да скоче салто себи у уста и све се завршило међусобним надметањем ко ће од њих показати више одлучности и чвршће руке у ограничавању имиграције. Све то са намером да поврате гласаче које су отишли у СД.
Недавни избори у Сједињеним Државама кулминирали су приказом расцепа у америчком друштву који су дубоки попут Великог кањона Колорада. Расцепи се дешавају на економским, верским, културним, етничким и расним шавовима. „Трампов ефекат“ на америчку политику са Твитер дипломатијом, употребом алтернативних чињеница, популизмом – који истовремено црпи своју моћ и храни се разним теоријама завере, очаравајући психолошки ефекат „трговачког аргументовања“ и прекомерном употребом суперлатива у свим (не)могућим контекстима, своди америчку политику на ријалити шоу. Гласачи се очигледно „ложе“ на горе наведено, па ћемо у будућности највероватније видети још горе председничке кандидате од Трампа у САД.
Међутим, осећам одређену нелагоду због еуфорије с којом су људи широм света и разних класа, нивоа прихода, хијерархија, статуса, славе и свих осталих категорија, дочекали Џоа Бајдена као спасиоца. „Пристојност се коначно вратила у Белу кућу“, је до сада постала већ отрцана фраза у овом контексту. Сви они који су се придружили аплаузима би могли за време пљескања добро да размисле и да бар себи признају, да ли су срећни зато што Доналд Трамп одлази из Беле куће или зато што је Џо Бајден заиста човек који ће истој „вратити пристојност“ .
Толико људи је желело да види Трампова леђа на вратима Овалног кабинета да нису ни слутили да ће их погодити “цунами менталитет”. Укратко, цунами менталитет значи да људи у подручјима погођеним катастрофома попримају став Боби МекФерина „донт вори би хепи“ (не брини, буди срећан). И тако брзо заборављају на катастрофе и нису боље припремљени следећи пут када дође цунами и однесе све пред собом.
Искористио бих ову прилику да вас подсетим на републиканца Џорџа Буша млађег. Сећате се оног шармантног господина из Тексаса који није могао да разликује између своје десне и леве руке, а понекад је и глумио мету у ирачком новинарском такмичењу у бацању ципела? Исти онај господин који је искористио прилику да започне рат против тероризма, напао Ирак и Авганистан, прислушкивао своје грађане под окриљем Патриотског закона, одобрио мучење као метод испитивања, навукао агенте ЦИА-е да пустоше у другим државама у потрази за осумњиченима за тероризам, док су се поменуте државе срамежљиво осмехивале као млада невеста пред прву брачну ноћ, гледајући како им се суверенитет претвара у отирач. И Шведска такође. Са пуним правом, свет је био жељан промене Бушове доктрине. И не да је дошло до Промене!
Стотине милиона људи широм света су се упишкили од среће када је демократа Барак Обама дошао на власт. Његова фантастично успешна предизборна кампања и бриљантни напор његовог тима за односе са јавношћу су дали људима осећај да долази дуго очекивана промена и улили су наду у бољи свет. Време идализма је ушло на велика врата. Ако председнички кандидати у Сједињеним Државама желе да победе на изборима у својој земљи, чини се да морају да увере и спољни свет. Међу уверенима се нашао и Комитет за Нобелову награду за мир у Ослу. Тако су човеку дали награду за мир бона фиде, добронамерно. Европљани су волели Обамину ауру интерлигенције, елегантне манире, паметан и сув хумор и речитост. Нема много државника на планети који су у стању зауставити саобраћај на аутопуту са четири траке између међународног аеродрома Арланда и града Стокхолма, у оба смера, током званичне државне посете Шведској. Готово ниједна особа не би могла да натера полицијски хеликоптер да непрестано лебди изнад Гранд Хотела у централном Стокхолму током читавог трајања тродневне посете. Од свих Англосаксонаца, Швеђани највише воле Амере. Можда зато што су се многи сиромашни људи у давна времена уморили од храњења медведа у шведској Шумадији, округу Даларна и емигрирали у Минесоту, па осећају снажну повезаност са њима. Обама је био шармер са даром говора. Очигледно је да многи више воле слаткоречивца од галамџије. Та прва врста може да се извуче из свакаквих недаћа. Питајте само приправницу из Беле куће по имену Моника.
Наравно, Обама је искористио прилику да бомбардује Авганистан, Ирак, Сирију, Либију, Јемен, Сомалију и Пакистан током своја два мандата. Али, користио је дипломатију да реши нуклеарни застој са Ираном и био је први амерички председник после 1959. који је пио мохито у Хавани. И то је неки успех, зар не? Сигурно је већ поменута скупина „отпадничих режима“ заслужила да буде бомбардована, да постане полигон за америчке елитне снаге, дронове и сајбер оружје? Искрено говорећи, Обама се никада није представљао као пацифиста. Сви остали су се надали да ће он то бити. Али то је њихова кривица. Када људи почну са генерализацијом појединаца, па чак и са њиховом идолизацијом, због једне или пар њихових особина, имају тенденцију да им гледају кроз прсте или чак да налазе оправдања за њихове недостатке. Нећу измислити рупу на саксији кад кажем да су људима у кризним временима преко потребне херојске личности и лидери који високо држе заставу морала (уп. Грета Тунберј, Јованка Орлеанка климатских промена).
Желим само да скренем пажњу на последњу промену владајуће гарнитуре у Белој кући са републиканаца на демократе, јер видим да се историја понавља.
Током четири протеклих година на власти, републиканац Трамп је постигао низ ствари: преобликовао је састав Врховног суда; основао је Свемирске снаге као нови, шести огранак америчке војске; смањио порез на профит са 35% на 21% како би повећао инвестиције, продуктивност и веће плате; реформисао је систем кривичног правосуђа (Закон о првом кораку); победио је ИСИЛ-ов калифат и убио Ал-Багдадија. Све се ово, међутим, налази у сенци многих Трампових неуспеха: додатно је поларизовао бело и црно становништво у земљи својим лошим приступом према неонацистичком митингу у Шарлотсвилу (Charlottesville) и лоше се снашао са убиством Џорџа Флојда, што је заузврат распламсало покрет „Животи црнаца су важни“ (Black Lives Matter); уништио је глобални реноме САД-а вређајући савезнике и „кокетирајући“ са диктаторима; одустао је од Париског климатског споразума; запретио је да ће повући финансирање НАТО-а; осрамотио је Сједињене Америчке Државе бавећи се коронавирусом на начин на који је оставио стотине хиљада мртвих; огавно је поступио према латиноамеричким мигрантским породицама тако што је раздвајио родитеље и њихове деце, са тим што су деца смештана у кавез(!) – и тако успео да врати САД у средњи век; повукао се из нуклеарног споразума из 2015. и изазвао хаос на Блиском Истоку; повукао је своје трупе из северне Сирије и препустио курдским савезницима да их нападне турска војска; убио иранског генерал-мајора Касема Солејманија у нападу дроном; ослабио је здравствену реформу (Obamacare); био је оптужен пред Врховним судом због његових односа са Украјином; довеo je америчку економију у кризу због начина руковођења коронавирусом; и најаслађе за крај, лично успео да заради ковид-19.
Међутим, демократа Џо Бајден није никакав спаситељ.
У својој дугој политичкој каријери критикован је због многих ствари, како на унутрашњем, тако и на спољнополитичком нивоу. Домаће критике су добро документоване на интернету. Сви његови гафови указују на Бајденов најозбиљнији недостатак – човек лоше расуђује. Бајдена сам приметио током и након сукоба на Балкану 90-их. Небројено пута се сасвим непримерено изразио о Србима као народу, нешто што није достојно једног сенатора. Наравно, неки појединци, припадници српског народа, су се благо речено понашали као говнари, али то никада не може оправдати генералну реторику мржње, без обзира чији је новац лобирао за тако нешто и плаћао његовој деци школарину и сијасет других ствари које један политичар из државе Делавер може себи да приушти за прљав новац.
Не заснивам своје мишљење о његовом лошем расуђивању на његовој активној подршци НАТО бомбардовања Србије 1999. године, нити на опсежној демонизацији Срба. Могу да прихватим да је неолиберални опортуниста који пипка девојчице и њушка им косу, и да је матора љига од човека. Такође могу да прихватим чињеницу да није пријатељ Срба. Могу чак да прихватим да у ствари активно подржава непријатеље Срба и Србије. Међутим, ми живимо у слободном свету и он може да ради баш како му се прохте. Али, ја имам озбиљних проблема са његовом личношћу.
Сећам се једног специфичног скандала који се догодио током његове званичне посете Србији 2016. Бајден је у Србију дошао као потпредседник САД и као први посетилац највишег ранга после Џимија Картера (Jimmy Carter) 1980-их. Дипломатски протокол званичне државне посете наводи како треба обављати неку активност. У овом конкретном случају, актуелни српски председник и његов „гост“ требало би да одслушају војни оркестар како интонира химне обе државе, након чега настављају да парадирају заједно црвеним тепихом испред почасне гарде. Како се приближавају српској застави, требало би да јој се заједнички поклоне климањем главом. Руски председник Владимир Путин је то учинио током своје државне посете. Генерални секретар Комунистичке партије Кине тј. кинески председник Си Ђинпинг (Xi Jinping) такође. Џо Бајден је то одбио. Ако дођете у званичну државну посету као потпредседник државе која тврди да је „Највећа демократија на свету“, а дипломатски протокол вам налаже да поздравите заставу земље климањем главе, ви то треба да учините. И тачка. Разумем да га много заболе за српско политичко руководство из деведесетих година. И то са пуним правом. Али када после неких 15-ак година не поздравите заставу неке земље, показујете да вам није стало ни за будуће генерације те државе. Његово одбијање да поздрави заставу представља увреду за Србију, њен народ, очигледан је знак недостатка поштовања и јасан сигнал „комшијама“ који би требало да покушају да заједничким снагама поправе порушене мостове након крвавог сукоба. Ако је то начин на који Сједињене Америчке Државе желе да обезбеде трајни мир, помирење и промовишу регионалну сарадњу на Балкану, онда рођаци, под хитно мењајте своје саветнике, мајку му.
Дакле, ако могу, као Шекспир, љубазно да замолим даме и господу из угледног Комитета за Нобелову награду за мир да сачекају, бар док Џоу Бајдену не истекне мандат, ако ће већ да постане председник, пре него што га именују за следећег спаситеља и гласника наде и мира.
Да не метемо под тепих чињеницу да је Србија небитна земља за САД и њихове савезнике на Западу. На велику муку Срба. Срби би највише од свега волели да су важни, да играју битнију улогу у светској политици. И можда су то и радили када су били главни спонзори једног грандиозног пројекта, пројекта који је био ЕУ у минијатури, чак 40 година пре основања Европске заједнице. Тај пројекат је био Југославија. Југославија је већ по други пут мртва и закопана. Глогов колац вири изнад њене хумке, да се не повампири. Сада хомогене државице немају више луксуз да криве своје проблеме на друге народе већ само на оне унутар својих граница, које ће ускоро доживети тотални одлив мозгова. Дух Југославије не лута по Бечу, по двору и дефинитивно не плаши господу. Дух Југославије лута по рафовима добро опремљених супермаркета на Западу у облику слаткиша, или у облику екс-југословенског рокенрола који се свира у кафанским подрумима по екс-ју дијаспори широм света. Тамо сви бивши земљаци и земљакиње, сада већ офарбаних коса, могу да блеје, грицкају слаткише из детињства, уживају у „дај-шта-даш“ живој свирци и да не презају да певају „пјесме“ или „песме“ – дијалектална разлика која је магичним реализмом створила од једног те истог језика чак четири различита језика, за сад. Ништа чудно заправо јер се у нашем региону прате светски токови – па тако на пример немачки језик у Немачкој, аустријски језик у Аустрији, енглески језик у Енглеској, амерички језик у Америци, канадски језик у Канади, новозеландски језик… Ајде знате даље и сами, црнски језик у Црнској, горски језик у Горској… Али добро, није све тако страшно. За сада, Срби би требало да се помире са чињеницом да нису важни.
Могу само пристојно да стану у ред, на два метра одстојања, са другим једнако неважним земљама и да се помире са чињеницом да за њих, Трамп или Бајден, обрни-окрени исто им се ’вата. Исто стање друго паковање.
/Милер
[1] Како их назива Јими Окесон (Jimmie Åkesson), лидер партије СД.
[2] Односи се на припаднике Штурмабтајлунга (Sturmabteilung) или „Јуришног одреда“, припадника паравојне формације Немачке нацистичке партије из 20-их година прошлог века, познатих као „смеђокошуљаши“ због боје њихове униформе.