(Време читања: 10 мин)
Магла.
Левитира тешко, непомично изнад језера. Никуд јој се не жури. Као душа која се превремено растаје од усана. Мора да оде, ал’ протестује немо. Код ивице обале почиње да се растаче сабласно. Належе преко приобаља где поприма мирис блата и јесењег трулежа, тромо лебди преко влажне, асфалтне стазе и увлачи се у околне шумарке.
Мене заобилази.
Маглени круг се отвара испред мене, пропушта ме, и исто се тако брзо затвара замном. Англо-саксонске вештице и нордијски духови ме не дирају, знају да немају шта да траже код мене. Мене чува нека жена у црном. Прати ме у стопу.
Ноћ вештица је прошла пре три дана. Вече свих светих[1] стиже за три дана.
Данас нема магичне јесење шетње, само испреплетане мисли и слике…
*Флеш*
„Ево већ је јесен, а тебе још нема…“
Како је један човек успео да капарише читаво једно годишње доба?
*Флеш*
Биоскоп Херон Сити, Стокхолм, година 2021., филм „Тома“. Тома пева “За Љиљану”, доктор пустио једну Бебек-сузу – ону мушку, најтежу. Плаче старо, плаче младо.
Ја? Ништа.
Него се нешто мислим, Томи није било потаман кад му је Црногорка доживљавала електрични оргазам уз „Чудну шуму“, на журци која се умало није претворила у YU-групњак. Ал’ би зато Тома лаганези мунуо свој палчић у докторову жену, са све сузом у оку и југом у гласу (*just sayin’*). И сад ми се чини да чујем ону народску „химну“ СРЈ у јеку надлетања НАТО-авијације: „Ко то своју жену не да, а туђе би све од реда? Југословени, југословени!“
Ајд’ одјебите, Југословени, и ти Томо с њима…
*Флеш*
Биоскоп “Звезда”, Бор, година 1997., филм „Титаник“. “Џек! Не иди Џек”, сви плачу.
Ја? Ништа.
Кејт, склони се мало, има места за обоје…
Да нисам психо? А можда ми је толеранција на булшит ниска од малена?
*Флеш*
Лејт средовечни Бјела песничи неког старијег колегу… Вот д хел хепенд ту Црни Бомбардер? А био је кул лик… Ау јеботе, што је дно растегљив појам. Гангстерај де лукс.
*Флеш*
У слушалицама Стефан Миленковић свира Ла Кампанелу.
„Стефане, само да знаш да си био и остао онај недостижан дечак на кога смо сви требали да се угледамо“.
Мој лаички доживљај музичке перфекције којој присуствујем се манифестује на накострешеној кожи. На жалост, не могу ја то боље да испољим. Не знам ни шта је синкопа. За то су се постарале два врхунска педагога у борској музичкој школи – Професорка Ранчигај се својим инспиративним урлањем: „Сол! Сол! Па ти не знаш ни где је сол, ахахаха!“, и тако учврстила једном седмогодишњаку вечну љубав према клавиру; а извесна Бела својом педагогијом исмејавања на солфеђу омиљеном реченицом: „Би било, кад би било“, пред читавим одељењем, широм отворила врата мојој музичкој каријери, иза којих је био циглани зид.
„Ви донт нид но веџкејшн. Хеј, тича, шкица, вица лоооу!“
*Флеш*
Кроз маглу чујем Џастина Тимберлејка: „Cry me a river“. Убрзо затим чујем Гагија како виче: „Није Милошевић крив, ми смо криви. Ми смо говна! Ми смо…Ружа руменааа“
*Флеш*
А пре Ноћи вештица иде Света Петка. Тад ћале врти кандило и онај хипстерски, миришљави, тамњан око стола, не зна ни шта да каже а да звучи сакрално, највише му ваљда непријатно, па би да што пре пређе на профаност, клопу, дружење. Слава му је веза са прецима. Његов деда је знао да му је задња слава била кад му је седамдесет и неке из чиста мира пукла флаша вина на столу. А Баба му је надживела деду за бар 20 година, иако је од њега била старија седам. А паметна је била Баба. Како би иначе без мозга преживела све те грдне ратове? И деду? Њој је рат вазда трајао, чак и у миру и то у облику малтретирања од деде, коме су омиљено оружје, тј. „вепон оф чојс“, биле машице за ватру… Е, нек си га надживела!
*Флеш*
Почетком 90-их кад су дозволили Милошевићу да опет покраде неке изборе, тј. кад се јебатао са Вуковим протестима – оно „сви, сви“, три прста, водени топови, каже Баба ћалету: „А бре сине, опет победили комунисти!“ А ћале да исцима бабу: „А који смо ми, бабо?”.
Ћале, кез.
Баба, мук.
Жена рођена у години почетка Првог балканског рата се ућута. Ни реч не изусти више тог дана. Магични тренутак када један и један нису два, када искуство и страх постану синоними.
*Флеш*
Патке на језеру се церекају. Из оближњег насеља, Брда Малина, млади Швеђани који ликом, и делом, неодољиво подсећају на Источноафриканце, завијају и циче као повампирена страшила кроз ноћ. Поноћ већ је прошла, време да се спије, а Нови Швеђани ево већ четврти дан „славе“ ноћ вештица.
Мењају се картице. Одговара се на порукице које стижу из лепших крајева града. Ваља се гудро. Редовно се дува, шмркне се само вишак кад закину неког ко троши туђе паре. По хормоналним аутопутевима наложених притака за парадајз, крв шикља између срца и тек узрутавелог курца. Диже им се на брзу лову, брза кола, оружје, моћ и респект. Да и они једног дана буду као старији. Ма да их превазиђу. Да прскају инфлуенсерке. Жене су само омот за пичку. Жене су да се празне муда. M.O.Б. 4 лајф бро – Мани овер бичез, бичез! Цика, кикот.
Осим маме.
Мама није омот за пичку. Мама је светиња. Светиња која се не слуша. Кој то лузер слуша маму? Понека мама ради на два посла за цркавицу. Многе маме не раде. Маме рађају пуно деце и живе од дечијег додатка. Нису ваљда луде да раде за исту пару. Маме се муче са малом децом. Тате су раније пребијали маме. Сад кад смо велики, тате само вичу на њих. Тате седе на софама, гледају ТВ из наших земаља и гаде се на све шведско и проклињу дан кад су овде дошли. Маме су криве за то јер нису хтеле да оду код рођака у Канаду, па сад труну у хладноћи и мраку.
Мама је светиња.
Жао нам је мама. Маме кажу да идемо у школу. У праву су маме, али ми хоћемо да им помогнемо сад, а не за двадесет година. Ми зарадимо за дан колико маме за месец дана на два посла. Кад им оставимо новац, више нас и не питају одакле нам. Само погледају новац обореним погледом па процеде „елхамдулила“ себи у браду.
Кад порастемо бићемо и ми као тате.
До тада, мани овер бичез, бичез! Цика, кикот.
*Флеш*
Индијац вози бицикл, дерња се на телефону. Фудорин ранац на леђима. Ранац већи од Индијца. У ранцу кебаб-пица на који се Италијани крсте обема рукама и вичу „Мадона“, лајк а врџен.
*Флеш*
Неки кувар, ’Талијан из Аустралије, направио читав јућуб ченел исмејавајући кување свих живих, од лаика до професионалаца. Као Италијани измислили кување, ту су да нам упале светло. Добро, оном пакосном мени је драго што неко искоса пиша по Гордону Ремзију, највише што је кретенски агресиван, псује људе и понаша се као дебилчина. С друге стране, Италијани јесу измислили кување, и ко сам ја да се дувам, и ја желим публику само мислим да сам финији од овог другог… пих. Гадим се самог себе…
*Флеш*
Кроз маглу се до мене пробијају светле тачке са неба. Да ли су сателити, да ли можда светла давно угашених звезда? Питам се да то није само светло пројектора који је у три лепе далеко, па се на земљи са „благим“ закашњењем пројектује. Онај прави ја је некад давно постојао негде другде, ја сам само сенка на зиду пећине. Ми смо само пројекција Синема Парадисо на платну земаљском. Платно је био у праву. Пардон, Платон.
*Флеш*
Сисам љуту бомбону, као да убије вирус короне који ми се као гимнастичар на карикама оклембесио од крајнике и ради проклете вежбе за шљам од публике. Голица ме и гребе у дну гуше, у удубљењу испод гркљана које одваја кључне кости. Тера ме на кашаљ, болеснички. „У-ху, у-ху, у-ху, у-ху, у-ху… у пичку материну“, процедим кроз зубе. Неуспело паљење двотактног мотора на чамцу чији је карбуратор запушен труњем од прљавог горива.
*Флеш*
На семафору, тик-тик. Колико ли људи са оштећеним видом су се овајдили од овога тик-тик? Сигурно игра улогу и нама, слепима и поред очињег вида…
Баш ме брига заправо.
*Флеш*
Како јебено пишу родитељи мале деце? Када? И откуд енергија? Деца су радост. Деца су украс света. Деца су креативни вакуум. Деца су секс блокада.
Прислониш се уз жену за једну краткотрзајну рутинску обраду, а с леђа ти се прикраде поспано дете, ушушка се испод покривача и пита јел може да спава у вашем кревету јер се плаши. „Може, може“, полу-исфрустрирано, полу-постиђено повлачење до ВЦ-а. Ко оде у ВЦ и покуша да се испиша са пулсирајућом ерекцијом, а да притом не изгледа као Квазимодо заслужује медаљу. Једна рука иде на зид, друга одређује угао. Превише високо = фонтана. Превише ниско = стоп. Међуугао захтева бар пола корака удаљености од ВЦ-шоље и максималну погуреност. Кључ је одредити степен опуштања уринарног сфинктера тј. кружног мишића, и најважнији је онај први млаз. Ако тај први млаз погоди циљ, за ресто нема фрке. Ако не погоди, нема повлачења, нема предаје, буде само горе ако станеш па поново кренеш. После промашеног зицера следи рибање мокраће са санитарија и плочица. Онда, или спаваш у софи где те боду федери у кичму, или из протеста лежеш у дечији кревет где пола ноћи вадиш прашњаве, плишане играчке из дупета.
*Флеш*
Тражим неку црвену линију у свим овим мислима. Желим да похватам све звезде и поређам их у бесконачно дугу кривудаву линију. Јалов посао.
*Флеш*
Пролазим дрворед липа. „Липе цвату…“ у пролеће. Стајем на трулежни мозаик од пожутелог лишћа. Улична светиљка баца светлост у круг. Стојим у жутој сфери чији је свод на гранама. Дижем поглед у звездано небо. Па зажмурим, да боље осетим како космичке честице, неутрини, пролазе кроз мене – најобичнију мешавину материје (Јинг) и ограниченог празног простора (Јанг). У мом свету, неутрини су жуте боје. Боје и облика липовог лишћа у јесен. Само мали до имбецилности. Неутрини не јебу живу силу, неутрини су рокенрол, ништа у свемиру не може да заустави неутрине. Ја волим неутрине.
Кад би неко целог мене ставио под џиновски микроскоп и много, али баш много, зумирао, видео би да се састојим од огромне празнине. Трч-трч па протон, трч-трч па субкварк. А шта је онда огроман размак између небеских тела, планета, звезда и сазвежђа? Исто то само у другој размери! Шта је Земља ако не протон? Шта је Месец ако не електрон? Шта су заједно ако не најчешћи хемијски елемент у свемиру – водоник?
Одувек сам се играо мишљу да све може да се увећа и умањи до бесконачности. Као кад уђеш у лифт са огледалима један наспрам другог. Бесконачно много одраза. Дакле, ми смо на неком икс нивоу. Ако кренеш да умањујеш онда смо можда неки делић субкварка који је део кварка, који је део протона, који је део атома, који је део молекула, који заједно са другим молекулима сачињава на пример органску материју, тј. обитавамо у ткиву дебелог црева неког животног облика…ако је мисао да смо део живог бића племенитија. А можда смо само делић неке прашине на н-том нивоу изнад нас.
Дакле, из квантне перспективе постаје апсолутно неважно да ли си јутрос закаснио на посао или у школу, што те неко погледао мрко, да ли ће човечанство наћи другу планету за опстанак када планета Земља престане да нас трпи или кад нам се угаси Сунце… Чему секирација за човечанство? Узалудно је трудити се побећи из субкварка на коме обитавамо делић времена кад протон неколико нивоа изнад нас можда чини део изумирећег облика живота. Само што један секунд на протону изнад нас је као милион милијарди година на нашем субкварку. Значи, но сикирики… У том “безнађу” преостају две крајње и прегршт међуопција – а) анархија – да нас апсолутно ништа не занима, запоставимо етику, морал и сва начела понашања, б) хибрид – да наставимо као до сада, свако мало другачије и како коме по вољи, на пример, да наставимо да прождиремо животиње само зато што нам је мозак програмиран да нам крену бале на уста при укусу масних и посољених подгрејаних лешева деформисаних крава и пилића док зубима кидамо и мељемо влакна њихових мишића – генерално, статус кво, и ц) утопија – да престанемо са свим конфликтима, да будемо јако добри једни према другима, према флори, фауни, духовном свету, да оставимо речне токове у пичку материну, престанемо да ровимо за течним остацима мртвих диносауруса и секвоја само да би их спалили, и тако запалили у неку што даљу вукојебину од наше, да би осунчали бледа дупета и тако се у очима Инстаграма уврстили међу успешне.
Лете, лете, лете, паре као авион…
*Флеш*
Стижем пред зграду. Мала слатка куца се својски исрала, по други пут, исто онолико колико и првог пута.
Oсећај топлог псећег говнета у руци зграбљено кроз парфемисану кесу на минус осам степени. И хладно, и стандард. Некад прва до носа стигне честица парфема, некад говнета. Овог пута је говно победило. Колико ли “људи” живи на икс-нивоу испод неког субкварка у овом говнету?
*Флеш*
Људи нису свесни колико су срећни што нису у мојој глави.
***
– Како си прошао у шетњи?
– Одлично! Него где ћемо да нађемо јелку, а?“, кажем жени док затварам врата од стана иза себе.
Милер
[1] Шведске „задушнице“.
